Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је благовремено изјавио ревизију због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужиља је поднела одговор на ревизију, са предлогом да се иста одбије као неоснована и тужени обавеже на накнаду трошкова поступка поводом тог правног лека.

Одлучујући о изјављеној ревизији, на основу члана 403. став 2. тачка 1. и члана 408. ЗПП у вези са чланом 208. Породичног закона, Врховни касациони суд је нашао да ревизија туженог није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Ревизијом се посебно не указује на друге битне повреде одредаба парничног поступка због којих се овај правни лек може изјавити (члан 407. став 1. тачке 2. и 3. ЗПП).

Према утврђеном чињеничном стању, странке су бивши ванбрачни партнери и родитељи пунолетног детета рођеног у њиховој ванбрачној заједници. За становање користе кућу стечену током ванбрачне заједнице на којој је у јавним књигама уписано право својине тужиље, а у корист туженог извршен је упис права доживотног уживања. Односи између странака су више година поремећени због нерешених имовинских односа у којима тужени, као носилац права доживотног уживања, ставља у изглед тужиљи њено исељење из куће. Странке су фактички уредиле начин коришћења куће тако што тужиља користи једну собу, ћерка странака другу собу а тужени дневну собу и кухињу, док заједнички користе ходник и купатило. Између странака често је долазило до вербалних расправа. Тужиља је годинама трпела омаловажавање и увреде туженог, који је у одређеним случајевима прибегавао и физичком насиљу. Током марта 2016. године, због испољеног насиља туженог, тужиља се обратила органу старатељства али је након тога ипак одлучила да настави да живи у истој кући са туженим и није предузимала ништа на сопственој заштити од насиља. Обема странкама је 29.03.2021. године изречена хитна мера забране међусобног приласка и контактирања, а туженом и мера привременог исељења из стана, све у трајању од 48 сати. Важност изречених привремених мера продужена је решењима Основног јавног тужилаштва у Старој Пазови НП 61/21 и НП 62/21, оба од 30.03.2021. године. По извештају органа старатељства од 26.05.2021. године изрицање мера заштите од насиља у породици је целисходно ако суд утврди да је тужени извршио насиље. Исти орган је 23.07.2021. године, након поднете противтужбе, дао мишљење како актуелно није целисходно изрицати мере заштите ни према једној од странака, с`обзиром да су им изречене хитне мере забране контаката и приближавања у периоду март - април 2021. године и да ће се њихови конфликти разрешити решавањем имовинског питања - поделом имовине.

На овако утврђено чињенично стање, нижестепени судови су правилном применом материјалног права извели закључак о постојању насиља у породици у смислу члана 197. став 1. и 2. тачке 1. и 6. Породичног закона, чији су актери обе странке. По утврђеном постојању насиља судови су обема странкама изрекли мере заштите од насиља предвиђене чланом 197. став 2. тачке 3, 4. и 5. Породичног закона, а туженом и меру заштите из тачке 1. тог члана, процењујући степен угрожености тужиље и показујући „нулту толеранцију“ на насиље, са циљем да се не само отклоне последице насиља већ и да се делује превентивно, спречавањем понављања насилног понашања и евентуалног настанка тежих последица. Притом су судови имали у виду да су односи странака већ дуже време поремећени и да за то време долази до њихових међусобних конфликата у којима је тужени, за разлику од тужиље (физички слабијег партнера), користио и физичку силу.

По оцени Врховног касационог суда, нису основани наводи ревидента о погрешно и непотпуно утврђеном чињеничном стању и погрешној примени материјалног права. Тужени у ревизији нарочито инсистира на мишљењу органа старатељства од 21.07.2021. године, сматрајући га битним за одлуку у овом спору која је донета супротно том мишљењу. Према члану 286. Породичног закона, суд може затражити од органа старатељства, ако тај орган није покренуо поступак у спору за заштиту од насиља у породици, да му пружи помоћ у прибављању потребних доказа и да изнесе своје мишљење о сврсисходности тражене мере. Мишљење органа старатељства је само један од доказа који суд цени у складу са чланом 8. ЗПП, посебно и заједно са осталим изведеним доказима. У овом случају исти орган старатељства се два пута изјашњавао о траженим мерама заштите. У оба изјашњења уочио је конфликт странака, како због нерешених имовинских односа тако и због међусобног удаљавања и неразумевања. У првом мишљењу, датом након подношења тужбе, орган старатељства се изјаснио да је целисходно изрећи мере заштите ако се утврди да је тужени вршио насиље. Ту чињеницу нижестепени судови су утврдили. У другом мишљењу, датом након подношења противтужбе, иако констатује да странке немају развијене функционалне начине разрешења конфликтних ситуација и да је и даље доминантан проблем око њихове имовине, орган старатељства сада сматра да изрицање мера није целисходно. Такво мишљење образложено је изреченим мерама заштите у периоду март - април 2021. године и ставом тог органа да ће се конфликт странака разрешити решавањем имовинских питања - поделом имовине, односно мишљењем да ни једна од странака није у позицији потпуно угроженог - потчињеног или супериорног партнера.

По оцени ревизијског суда, евидентан је конфликт странка који није само имовинске природе и који се већ дуже време не разрешава нити су оне, како то уочава и орган старатељства, у могућности да га разреше, јер немају развијене функционалне начине решавања свог партнерског односа. Отуда, одрицање потребе да се изрекну мере заштите јер ће се конфликти странака разрешити поделом имовине није реално, нити одговара актуелној ситуацији и способностима странака да је разреше. Нижестепени судови су, супротно мишљењу органа старатељства да између странака не постоји однос супериорног и потчињеног партнера, оценом свих изведених доказа закључили да код тужиље постоји оправдани страх од туженог који је прибегавао и физичком насиљу, због чега му, поред мера које су изречене и тужиљи, треба изрећи меру исељења из куће.

Из наведених разлога, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

По оцени Врховног касационог суда, трошкови одговора на ревизију нису били нужни. Због тога је захтев тужиље за њихову накнаду одбијен и применом члана 165. став 1. ЗПП у вези са чланом 154. истог закона одлучено као у другом ставу изреке.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић