Испитујући побијану пресуду на основу члана 399. ЗПП („Службени гласник РС“ број 125/04 и 111/09) у вези члана 506. став 1. ЗПП (''Службени гласник РС'' 72/11 и 55/14), Врховни касациони суд је нашао да је ревизија тужене неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, нити повреда поступка из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП на коју указује ревизија, јер не постоји противречност о битним чињеницама између онога што се наводи у разлозима пресуде и изведеним доказима јер нижестепене одлуке нису засноване искључиво на извештају ДОО за геодетске радове „ББ“ из ..., а који је сачињен по захтеву тужиоца пре покретања ове парнице, како то тврди ревизија.

Према утврђеном чињеничном стању, и тужена у својству закуподавца и тужилац у својству закупца, након спроведеног поступка давања у закуп пољопривредног земљишта у државној својини за КО ..., су 22.01.2008. године закључили уговор о закупу пољопривредног земљишта у државној својини. Предмет закупа је било пољопривредно земљиште укупне површине 643 х 81 ар и 98 м2, а тужилац је од те површине фактички користио 585 х 73 ара и 53 м2. На околност да је користио мању површину од оне коју је закупио тужилац је указивао туженој и тражио да се у том смислу измени уговор што тужена није прихватила обавестивши тужиоца да користи могућност једностраног раскида уговора о закупу пољопривредног земљишта, што је касније и довело до раскида наведеног уговора.Тужена је од тужиоца наплатила закуп за целокупну површину земљишта које је било предмет закупа по међусобном уговору иако је тужилац користио мању површину и то за 58 х 8 ари и 45 м2. Имајући у виду висину закупа из уговора нижестепени судови су утврдили да је тужилац платио 74.000 евра за површину коју фактички није користио, а да би утврдио површину земљишта коју није користио тужилац је ангажовао геодетску фирму „ББ“ из ... да изврши снимање фактичког стања на терену за шта је та фирма од тужиоца наплатила 100.000,00 динара. Полазећи од наведеног нижестепени судови налазе да тужилац од тужене основано потражује износ који је платио за закуп земљишта, а које није користио као и износ трошкова које је имао за фактичко снимање стања на лицу места, те су због тога постављени тужбени захтев у целини усвојили.

Одредбом члана 17. став 1. ЗОО је предвиђено да су странке у облигационом односу дужне да изврше своју обавезу и одговорне су за њено испуњење. Уговором о закупу пољопривредног земљишта у државној својини од 22.01.2008. године је утврђено да тужена, преко Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде, даје тужиоцу у закуп пољопривредно земљиште у укупној површини од 643,8198 хектара, а закупнина је утврђена на износ од 819.953,9969 евра у динарској противвредости и тај износ је тужилац туженој исплатио. Иако је сачињен записник о формалном увођењу тужиоца у посед закупљеног земљишта у нижестепеним поступцима је утврђено да тужена тужиоцу није фактички предала у посед земљиште у површини која је предмет уговора о закупу, већ да му је предала 58 х 08 ари и 45 м2 мање од те површине, односно тужилац ту површину није користио. Основна теза тужене истицана током поступка, а која се понавља и у ревизији, је да управо та површина у поступку није правилно утврђена. Без обзира што се та примедба очито односи на чињенично стање које се не може побијати у ревизији, овај суд налази да је разлику у површини између земљишта које је било предмет уговора и онога које је тужилац фактички користио на терену, суд утврдио не само на основу премера који је обављен пре почетка парнице, а за који је тужилац платио накнаду од 100.000,00 динара, него и другим доказима који су изведени у поступку. Тако је исказима сведока утврђено да је у спорном периоду део земљишта које је предмет уговора о закупу користило предузеће „…“, да је за пољопривредну обраду било неупотребљиво земљиште око депоније и слично. У поступку је утврђено и да се тужилац обраћао туженој са захтевом да се утврди стварна површина земљишта које је он користио, да је у том циљу обављен и инспекцијски преглед са налогом инспектора да се изврши снимање површине земљишта које се фактички користи, а што касније није урађено. Све напред наведено недвосмислено доводи до закључка да тужена није у потпуности извршила своју уговорну обавезу и тужиоцу предала на коришћење површину земљишта која је била предмет уговора, те је због неизвршења уговора тужиоца, који је своју уговорну обавезу извршио у потпуности, причинила штету управо у оним износима како је то и утврђено нижестепеним одлукама. Отуда и стоји обавеза тужене да тужиоцу накнади причињену штету како су то правилно закључили нижестепени судови.

Како се ни осталим наводима из ревизије не доводи у сумњу правилност нижестепене пресуде, то је ревизија као неоснована одбијена на основу члана 405. став 1. ЗПП.

Председник већа-судија

Весна Поповић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић