Пресудом Апелационог суда у Београду Гж 5592/22 од 31.08.2023. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужених-противтужилаца и потврђена првостепена пресуда у ставовима другом, трећем и петом изреке. Ставом другим изреке, потврђена је првостепена пресуда у делу става четвртог изреке којим је одбијен тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се тужени обавежу да му исплате износ од 15.000,00 динара на име трошкова израде скице заузећа и премера са законском затезном каматом од 31.01.2016. године до исплате и у том делу је одбијена жалба тужиоца као неоснована, док је у преосталом делу овог става првостепена пресуда преиначена тако што су обавезани тужени да тужиоцу солидарно исплате на име накнаде штете због изгубљене добити, поред износа досуђеног ставом трећим изреке првостепене пресуде још износ од 29.729,00 динара са законском затезном каматом од 04.08.2020. године до исплате. Ставом трећим изреке, преиначено је решење о трошковима поступка из става шестог изреке првостепене пресуде тако што су обавезани тужени да тужиоцу накнаде трошкове парничног поступка у износу од 400.822,00 динара са законском затезном каматом од дана наступања услова за извршност до исплате.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, у делу којим је потврђена одлука првостепеног суда којим је одбијен њихов противтужбени захтев, тужени су благовремено изјавили ревизију због погрешне примене материјалног права. Предложили су да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној применом члана 404. Закона о парничном поступку.

Испитујући дозвољеност ове ревизије применом члана 404. став 2 Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11 ... 10/23), Врховни суд је нашао да нису испуњени услови из става 1. истог члана да се дозволи одлучивање о ревизији тужених као изузетно дозвољеној. Врховни суд није ценио дозвољеност ревизије применом одредбе члана 403. став 2. тачка 2. ЗПП, јер тужени ревизијом не побијају другостепену пресуду у делу става другог изреке којим је преначена првостепена пресуда.

Према одредби члана 404. став 1. ЗПП, ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

Предмет тражене правне заштите по противтужбени тужених је утврђење њиховог права својине на основу одржаја на одређеној парцели тужиоца. О овом праву тужених нижестепени судови су одлучили применом одредби члана 28. Закона о основама својинскоправних односа, а код утврђења да тужени немају закониту ни савесну државину непокретности у периоду дужем од двадесет година. Тужени наводима ревизије оспоравају правилност утврђеног чињеничног стања што не може бити разлог за изјављивање посебне ревизије, a уз ревизију нису доставили нити се позвали на пресуде из којих би произлазио закључак о различитом одлучивању судова у истој или битно сличној чињенично-правној ствари.

Имајући у виду да се ради о парници у којoj одлука о основаности противтужбеног захтева зависи од утврђења чињеница релевантних за примену материјалног права, а нема потребе за уједначавањем судске праксе, разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни за новим тумачење примењеног материјалног права, Врховни суд налази да нису испуњени услови из члана 404. став 1. ЗПП, па је у складу с тим одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Противтужба са захтевом за утврђење права својине по основу одржаја у овој правној ствари поднета је 13.06.2017. године и утврђена је вредност предмета спора од 100.000,00 динара.

Имајући у виду да се ради о имовинскоправном спору са захтевом за неновчано потраживање у коме утврђена вредност предмета спора не прелази законом прописани имовински цензус за допуштеност ревизије по члану 403. став 3. ЗПП, то је Врховни суд нашао да ревизија није дозвољена.

Из тог разлога, применом одредбе члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Звездана Лутовац, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић