.jpg "Sudska praksa")
Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Рев 12775/2022
18.10.2023. година
Београд
Врховни суд, у већу састављеном од судија: Драгане Маринковић, председника већа, Марине Милановић, Зорице Булајић, Весне Станковић и Радославе Мађаров, чланова већа, у парници тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Слободан Николић, адвокат из ..., против тужене Републике Србије, Високи савет судства, Привредни суд у Лесковцу, коју заступа Државно правобранилаштво, Одељење у Лесковцу, ради накнаде имовинске штете, одлучујући о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Нишу Гжрр 231/2022 од 22.03.2022. године, у седници одржаној 18.10.2023. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Нишу Гжрр 231/2022 од 22.03.2022. године, као изузетно дозвољеној.
ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија тужиоца изјављена против пресуде Апелационог суда у Нишу Гжрр 231/2022 од 22.03.2022. године.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Лесковцу Прр1 454/21 од 19.11.2021. године, ставом првим изреке, одбијен је тужбени захтев да се обавеже тужена да тужиоцу на име накнаде имовинске штете изазване повредом права на суђење у разумном року у поступку стечаја Ст 8/2010 пред Привредним судом у Лесковцу, исплати износ од 1.050.304,63 динара по основу главног дуга са законском затезном каматом од подношења тужбе 12.11.2019. године до исплате, као неоснован. Ставом другим изреке, обавезан је тужилац да туженој на име трошкова парничног поступка исплати износ од 6.000,00 динара.
Пресудом Апелационог суда у Нишу Гжрр 231/2022 од 22.03.2022. године, одбијена је као неоснована жалба тужиоца и првостепена пресуда потврђена.
Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужилац је благовремено изјавио ревизију, због погрешне примене материјалног права, с тим што је предложио да се ревизија сматра изузетно дозвољеном (члан 404. ЗПП).
Према члану 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 72/11...18/20), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). О дозвољености и основаности посебне ревизије одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.
Правноснажном пресудом одлучено је о накнади имовинске штете изазване повредом права на суђење у разумном року, у висини признатог а неисплаћеног потраживања које је проистекло из комерцијалног (облигационог) односа. О овом праву тужиоца, судови су одлучили уз примену материјалног права у складу са правним схватањем израженим кроз одлуке Врховног касационог суда, у којима је одлучивано о истоветним захтевима тужилаца, са истим или сличним правним основом као у овој правној ствари, због чега у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачења права.
Такође, пресуде нижестепених судова не одступају од закључка Грађанског одељења Врховног касационог суда од 02.11.2018. године, допуњеног на седници од 27.09.2019. године, у погледу одговорности Републике Србије за материјалну штету насталу због потпуног или делимичног неизвршења правноснажних и извршних судских одлука, односно у стечају утврђених потраживања запослених из радног односа која су без њихове кривице остала неизвршена и у поступку стечаја вођеном над стечајним дужником са већинским друштвеним или државним капиталом, уз услов да је претходно утврђена повреда права на суђење у разумном року.
Како на основу изнетог произилази да у конкретном случају нису испуњени услови из члана 404. став 1. Закона о парничном поступку, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке.
Испитујући дозвољеност ревизије, у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.
Одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.
Тужба у овој правној ствари поднета је 21.11.2019. године, ради накнаде имовинске штете, а вредност предмета спора је 1.050.305,00 динара. Тужилац је у поднеску од 12.01.2021. године прецизирао тужбени захев и као вредност предмета спора означио износ од 1.050.304,63 динара.
Имајући у виду да се у конкретној правној ствари ради о имовинскоправном спору у коме се тужбени захтев односи на новчано потраживање, у коме вредност предмета спора побијаног дела не прелази не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, то је Врховни суд нашао да ревизија није дозвољена, применом члана 403. став 3. ЗПП.
На основу члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.
Председник већа – судија
Драгана Маринковић,с.р.
За тачност отправка
управитељ писарнице
Марина Антонић
