Испитујући побијану пресуду на основу члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11...18/20), Врховни касациони суд је нашао да је ревизија тужиље дозвољена, али да није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности, а нема ни других битних повреда одредаба парничног поступка због којих се ревизија може изјавити према члану 407. став 1. тачке 2. и 3. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, правни претходник тужиље, покојни отац ВВ био је власник катастарске парцеле бр. .. у КО ..., док је његов брат ГГ (стриц тужиље) био власник суседне катастарске парцеле бр. .. у КО ... . ГГ је приликом изградње викендице на својој парцели (у току 1982. године) заузео део парцеле оца тужиље у површини од 76 м2. У замену за заузети део, стриц и отац тужиље су постигли усмени договор да стриц преда своју катастарску парцелу бр. .. у КО ... оцу тужиље, јер се иста граничила са његовом парцелом бр. .. у јужном делу. Они су овај договор реализовали тако што су у присуству мировног већа Месне заједнице ... сачинили записник о расподели имовине, који су обојица потписали. Ову размену парцела извршили су како не би ометали један другог у коришћењу истих. На основу записника о расподели имовине, тужиља је са својим оцем ушла у посед спорне парцеле бр. .. и исту су користила и обрађивали годинама, а засадили су и воћњак. Тужиља је након смрти свог оца (2014. године) постала власник парцеле бр. .. на основу уговора о доживотном издржавању закљученог са оцем за живота. Тужени је 2010. године од ДД (ћерке тужиљиног стрица ГГ) купио парцелу бр. .. са викендицом која је била више од двадесет година ограђена гвозденим стубовима и плетеном жицом. Иако су тужиља и њена породица уступљену парцелу бр. .. обрађивали годинама, иста се у јавним књигама водила као власништво ДД која ју је стекла на основу уговора о поклону од 18.10.2004. године, који је закључила са својим оцем ГГ. Спорна парцела је продата туженом на јавној лицитацији у судском извршном поступку који је водио против ДД као извршног дужника и уписаног власника, закључком Основног суда у Лесковцу Ив 488/14 од 17.12.2015. године. Иста му је предата у власништво закључком Основног суда у Лесковцу Ив 488/14 од 25.01.2016. године, након чега се тужени уписао као власник у надлежном катастру непокретности и од тада ову парцелу користи.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је усвојио тужбени захтев и утврдио тужиљино право својине на парцели бр. .. у КО ... са обраложењем да је њен правни претходник (покојни отац ВВ) са својим братом ГГ закључио уговор о трампи 1982. године на начин што су обојица потписали пред мировним већем МЗ ... записник о расподели имовине. Становиште првостепеног суда је да су тужиља и њен правни претходник били претпостављени власници парцеле бр. .. по основу писаног уговора о трампи из 1982. године и да су у поседу исте више од 20 године, због чега је њихов правни основ јачи у односу на правни основ туженог, који се уписао као власник ове парцеле на основу куповине на јавној лицитацији у судском извршном поступку тек 2016. године.

Другостепени суд није прихватио становиште првостепеног суда, већ је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев са образложењем да тужиља нема ваљан правни основ за стицање својине на предметној непокретности, односно да се записник о размени имовине који су 1982. године потписали правни претходник тужиље и његов брат пред мировним већем МЗ ... не може сматрати писаним уговором о размени (трампи) непокретности. Становиште другостепеног суда је да се усмени уговор о трампи, иако је испуњен у целости, не може конвалидирати у смислу Закона о промету непокретности који је важио у време уступања спорне парцеле. Такође, тужиља не испуњава услове за стицање својине редовним одржајем јер нема закониту државину, док за ванредни одржај не испуњава неопходан услов савесне државине у периоду од 20 година. Применом члана 41. Закона о основама својинско правних односа, другостепени суд је закључио да је тужени власник спорне парцеле јер је исту стекао на теретан начин, односно куповином у судском извршном поступку, уписан је као њен власник у јавној евиденцији непокретности и од тада је у њеном поседу, због чега је одбио тужбени захтев тужиље за утврђење њеног права својине на истој парцели.

По оцени Врховног касационог суда, правилно је другостепени суд применио материјално право.

У конкретном случају, ради се о промету непокретности. Усмено договорену замену непокретности, реализовану уступањем спорне парцеле бр. .. тужиљином правном претходнику за заузети део његове парцеле бр. .., није било могуће конвалидирати, јер је према члану 4. став 4. Закона о промету непокретности („Сл. гласник СРС“, бр.43/81...40/89), који је важио у време замене непокретности 1982. године, била могућа конвалидација само уговора о промету непокретности који је закључен у писменом облику, а на коме потписи уговорача нису оверени код суда, под условом да је испуњен у целини или претежном делу и уз кумулативно испуњене додатне законске услове (да је непокретност стечена у границама закона, да је плаћен порез на промет, да није повређено право прече куповине и да није повређен други друштвени интерес). Конвалидација усмених споразума о промету непокретности није била могућа према овом Закону, као ни према свим каснијим законима о промету непокретности. Чињеница да су правни претходник тужиље и његов брат потписали записник о размени имовине пред тадашњим мировним већем месне заједнице ...не може се сматрати писаним уговором о замени непокретности, како је то правилно закључио другостепени суд. У таквој ситуацији, правни претходник тужиље и она сама нису имали закониту државину парцеле бр. .. у чији су посед су ступили на основу усменог споразума са претходним власником, који је и даље остао уписан као власник у јавној евиденцији непокретости. Такође, нису имали ни савесну државину у периоду дужем од 20 година да би у смислу члана 28. став 4. Закона о основама својинскоправних односа стекли право својине ванредним одржајем, јер су увидом у јавну евиденцију непокретности могли да сазнају да парцела коју држе није њихова, будући да је иста била уписана прво на тужиљиног стрица, па на његову ћерку (која се уписала на основу писаног и овереног уговора о поклону закљученим са својим оцем 2004. године), а после на туженог који се уписао на основу одлуке суда о додели непокретности по основу куповине у спроведеном извршном поступку.

Такође, другостепени суд је правилно применио правила о конкуренцији претпостављених власника из члана 41. став 2 Закона о основама својинскоправних односа када је закључио да тужени има јачи правни основ у односу на тужиљу јер је спорну парцелу стекао одлуком државног органа и уписао се као власник у надлежној јавној евиденцији непокретности, након чега је законито ступио у посед исте.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је применом одредбе члана 414. став 1. ЗПП одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Звездана Лутовац, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић