Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж 2920/22 од 15.11.2022. године, ставом првим изреке, одбијене су, као неосноване жалбе тужених и потврђена првостепена пресуда у ставу првом и трећем изреке. Ставом другим изреке, одбијен је захтев туженог ДД за накнаду трошкова поводом изјављене жалбе.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени ДД је благовремено изјавио ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као изузетно дозвољеној у смислу члана 404. ЗПП.

Одлучујући о дозвољености и основаности ревизије туженог ДД на основу члана 404. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11...10/23) и члана 92. Закона о уређењу судова (''Службени гласник РС'', бр. 10/23), Врховни суд је утврдио да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији, као изузетно дозвољеној, с обзиром на то да не постоји потреба да се размотре правна питања од општег интереса, правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, нити је потребно ново тумачење права.

Предмет тражене правне заштите је накнада материјалне и нематеријалне штете за претрпљене физичке болове, за претрпљени страх и за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа тужиоцу АА у вези догађаја од 20.04.2009. године у ..., у вези ког догађаја је тужени ДД правноснажном пресудом Основног суда у Крушевцу К 558/13 од 04.05.2015. године оглашен кривим због кривичног дела насилничко понашање из члана 344. став 2. у вези става 1. КЗ РС и за које му је утврђена казна затвора у трајању од 6 месеци, а изречена условна осуда са роком провере од 1 године. Када се има у виду напред наведено, то по оцени Врховног суда, нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, а имајући у виду врсту спора, садржину тражене судске заштите, начин пресуђења и разлоге које су нижестепени судови дали за своју одлуку. Нижестепене одлуке су у складу са праксом ревизијског суда и правним ставовима израженим у одлукама ревизијског суда у истим или сличним чињеничним и правним ситуацијама, због чега нема услова за одлучивање о ревизији, као изузетно дозвољеној.

Са напред наведених разлога, Врховни суд је применом члана 404. став 2. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је утврдио да је ревизија недозвољена.

Тужба ради накнаде штете поднета је 05.02.2013. године, а вредност предмета спора побијаног дела је 276.040,00 динара.

Чланом 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Имајући у виду да се у овом случају ради о имовинскоправном спору, који се односи на новчано потраживање, у коме вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, то је ревизија недозвољена применом члана 403. став 3. ЗПП, а применом члана 413. ЗПП одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Добрила Страјина с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић