Испитујући побијано решење у смислу члана 408. у вези члана 420. став 6. ЗПП („Службени гласник РС број 72/11...10/23) који се примењују на основу члана 30. став 2. ЗВП („Службени гласник СРС“ број 25/82, 48/88, „Службени гласник РС“ број 46/95..106/15) и члана 27. став 1. ЗВП, као и члана 92 Закона о уређењу судова („Службени гласник РС број 10/23) Врховни суд је оценио да ревизија није основана.

У проведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Наводима ревизије да образложење и разлози решења нису у складу са важећим прописима указује се на погрешну примену материјалног права као ревизијски разлог, а не на учињену битну повреду одредаба парничног поступка, како ревидент формулише овај разлог.

Према утврђеном чињеничном стању, решењем Стамбене комисије СО Палилула од 18.11.1994. године ББ је по основу тешке животне и стамбене ситуације додељен стан број ... у Улици ... број ..., који се састоји од собе и кухиње укупне површине 28м2 и који стан ће користити са супругом АА и сином ВВ као члановима породичног домаћинства. На основу ове одлуке ББ као закупац је са ЈП за стамбене услуге у Београду као закуподавцем 28.07.1995. године закључио уговор о закупу стана број ... у Улици ... број ..., у ком уговору је наведено да ће закупац стан користити са члановима породичног домаћинства, супругом АА и сином ВВ. Пресудом П 515/97 од 10.07.1997. године разведен је брак АА и ББ закључен 18.09.1982. године, а заједнички син странака ВВ рођен ...1983. године поверен је на самостално старање мајци. Након развода брака предлагач АА је са сином ВВ остала да живи у стану број ... у Улици ... број ... у коме и данас станује, а бивши супруг ББ се иселио из њега. Стога је правноснажном пресудом од 29.05.2012. године усвојен захтев Општине Палилула из Београда па је утврђено да је престао уговор о закупу од 28.07.1995. године за стан број ... у Улици ... број ... закључен између ЈП за стамбене услуге у Београду са једне стране и туженог ББ са друге стране, пошто је утврђено да се тужени ББ иселио из тог стана, па је уговор о закупу престао због његовог некоришћења, али је одбијен захтев за исељење туженог ББ са свим лицима и стварима, пошто је у поступку утврђено да стан и даље користе чланови његовог породичног домаћинства, разведена супруга АА и син ВВ.

Код овако утврђеног чињеничног стања нижестепени судови су у поступку који је спроведен у складу са одредбом члана 35. став 4. Закона о становању („Службени гласник РС“ број 50/92...99/11) који је важио у време настанка спорног правног односа, правилном применом материјалног права утврдили да је предлагач носилац права закупа на неодређено време у наведеном стану, на основу ког права ће га и даље користити до закључења уговора о закупу стана, јер су за то испуњени законом прописани услови.

Неосновано се ревизијом указује на погрешну примену материјалног права.

Наиме, нижестепени судови су правилно закључили да се на одлуку о захтеву за одређивање закупа стана примењују одредбе члана 35. став 4. Закона о становању којим је прописано да се у случају развода брака разведени супружници споразумевају о томе ко ће наставити са коришћењем стана у својству закупца, а ако споразум не постигну, на предлог једног од супружника надлежни суд ће у ванпарничном поступку донети решење о одређивању супружника који наставља са коришћењем стана у својству закупца, водећи рачуна о стамбеним потребама разведених супружника и њихове деце, о томе ко је закупац стана, материјалном и здравственом стању супружника и других.

Ово стога што је конкретни поступак започет предлогом за утврђивање носиоца права закупа на стану број ... Улица ... број ..., који је поднет против разведеног супруга ББ и даваоца стана у закуп Градске Општине Палилула у смислу члана 35. став 4. наведеног Закона о становању, а ком предлогу се давалац стана у закуп на рочишту одржаном 08.07.1999. године није противио. То значи да је поступак започет после развода брака предлагача и противника предлагача ББ ради одређивања зaкупца на стану после развода њиховог брака. С обзиром да је правноснажном пресудом утврђено да је престао уговор о закупу услед престанка његовог коришћења од стране закупца, али не и од стране осталих корисника стана (разведеног брачног друга и детета), то су након овакве одлуке о предлогу нижестепени судови правилно одлучивали применом члана 34. став 1. Закона о становању, због чега је побијаним одлукама предлагач одређен за закупца на стану и обавезан противник предлагача Град Београд, као правни следбеник даваоца стана у закуп Градске општине Палилула по ступању на снагу Закона о јавној својини, да са закупцем закључи уговор о закупу стана, пошто је то 2018. године одбио да учини.

Имајући у виду да је предлагач разведени супружник ранијег закупца, и да је противник предлагача одбио да закључи уговор о закупу предметног стана са њом, то је правилан закључак нижестепених судова да су за предлагача испуњени услови из члана 34. став 1. и 35. став 4. Закона о становању за стицање права на закључење уговора о закупу предметног стана, а тиме и за доношење решења који замењује уговор о закупу стана на неодређено време.

Правилна је и одлука о трошковима поступка, донета правилном применом члана 153. и 154. ЗПП у вези члана 28. ЗВП, с обзиром на успех предлагача у поступку.

На основу изнетог, Врховни суд је применом члана 414. став 1. у вези члана 420. став 6. ЗПП и члана 30. став 2. ЗВП одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Драгана Маринковић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић