Испитујући правилност побијане пресуде у смислу члана 408. ЗПП (''Службени гласник РС'' бр. 72/11... 55/14), Врховни касациони суд је нашао да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је током 2012. године у више наврата позајмила туженом новац у укупном износу од 71.000 евра и то у време и износима ближе описаним у нижестепеним пресудама. Зајмопримац се најпре обавезао да примљене износе врати тужиљи у току 2013. године. С обзиром да тужени није вратио примљени новац онако како је то договорено, дана 28.01.2014. године сачињена је признаница у којој је тужени признао – потврдио да је од своје сестре од ујака АА узео на зајам 71.000 евра у време и на начин описан у признаници. Истом признаницом се обавезао да ће дуг у целости вратити до краја 2014. године почев од 01.06.2014. године, што није учинио.

Код овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су правилно применили материјално право када су усвојили тужбени захтев.

Законом о облигационим односима прописано је да су стране у облигационом односу дужне да изврше своју обавезу и одговорне су за њено испуњење (члан 17). Уговором о зајму обавезује се зајмодавац да зајмопримцу преда одређени износ новца или одређену количину других заменљивих ствари, а зајмопримац се обавезује да му врати после извесног времена, исти износ новца, односно исту количину ствари исте врсте и квалитета (члан 557. став 1). Зајмопримац је дужан вратити у уговореном року исту количину ствари, исте врсте и квалитета. Ако уговарачи нису одредили рок за враћање зајма, нити се он може одредити из околности зајма, зајмопримац је дужан вратити зајам по истеку примереног рока који не може бити краћи од два месеца рачунајући од зајмодавчевог тражења да му се врати зајам (члан 562). Дужник долази у доцњу када не испуни обавезу у року одређеном за испуњење. Ако рок за испуњење није одређен, дужник долази у доцњу кад га поверилац позове да испуни обавезу, усмено или писмено, вансудском опоменом или започињањем неког поступка чија је сврха да се постигне испуњење обавезе (члан 324).

Имајући у виду да је у поступку пред нижестепеним судовима несумњиво утврђено, да је тужени од тужиље узео новац на зајам у износу од укупно 71.000 евра, о чему је сачињена признаница, да новац није вратио по сопственом обавезивању по основу сачињене признанице до краја 2014. године, то су нижестепени судови правилно обавезали туженог да тужиљи врати износ који је од ње позајмио и то главницу од 71.000 евра са законском затезном каматом почев од 01.01.2015. године као првог дана по истеку рока за враћање позајмљеног износа (обавеза је доспела за враћање 31.12.2014. године).

Нису основани ревизијски наводи о недостатку пасивне легитимације на страни туженог. Ови наводи туженог цењени су у току поступка пред нижестепеним судовима пред којима је утврђено да је тужени као физичко лице узимао зајам од тужиље. Намена за који је новац позајмљиван (потребе предузећа „ВВ“) је ирелевантна када је у питању пасивна легитимација у овој парници, јер је тужени као физичко лице, у својству зајмопримца закључио уговор о зајму па је као физичко лице и обавезан да зајам врати а околност, односно намена или циљ за који је тај новац користио је потпуно небитна.

Указивање у ревизији да је предметна признаница симулован правни посао јер је накнадно изнуђена, такође је било предмет оцене нижестепених судова који су у овом делу одлучили применом правила о терету доказивања јер тужени у току поступка није пружио доказе да се ради о изнуди, нити о симулованом правном послу.

На основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа - судија

Звездана Лутовац,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић