Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је за време трајања брачне заједнице са туженим 30.05.2013. године подигла наменски кредит у износу од 440.929,60 динара са роком отплате од 84 месеца. Новчана средства добијена уговором о кредиту уложена су за реновирање куће супружника, њихов редован живот и рефинансирање раније преузетих обавеза из уговора о кредиту, који је тужиља подигла за потребе заједнице живота, која је трајала од 2010. до 2014. године. Од почетка отплате кредита 30.05.2013. године до престанка заједнице 20.04.2014. године, тужиља је измирила све доспеле обавезе према банци у укупном износу 90.784,03 динара. По престанку брачне заједнице, тужиља је исплатила укупно 168.050,94 динара, а дана 13.04.2016. године, банка је једнострано раскинула уговор са тужиљом због неиспуњења уговорних обавеза, након чега је 2018. године, уплаћено још 71.954,00 динара, тако да према извештају банке укупан дуг тужиље на дан 10.01.2019. године износи 533.723,09 динара.

Код тако утврђеног чињеничног стања, другостепени суд је правилно применио материјално право када је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев тужиље за исплату износа од 45.392,00 динара који представља ½ новчаног износа од 90.784,03 динара, плаћеног банци за време трајања брачне заједници тужиље и туженог. Такође, правилно је одлучено када одбијен тужбени захтев тужиље за исплату износа од 266.635,95 динара који представља ½ укупног дуга који је доспео по престанку брака.

Према одредби члана 187. став 1. Породичног закона, за обавезе које су преузете ради подмирења потреба заједничког живота у браку, као и обавезе које по закону терете оба супружника, супружници одговарају солидарно заједничком и посебном имовином. Одредбом члана 187. став 2. Породичног закона прописано је да супружник који је из своје посебне имовине подмирио заједничку обавезу има право на накнаду од другог супружника сразмерно његовом уделу у заједничкој имовини. Према наведеним одредбама закона, одговорност супружника за обавезе настале током брака је солидарна, па када један супружник по престанку брачне заједнице из своје посебне имовине отплати кредит подигнут за време трајања брака, ради подмирења заједничких потреба супружника, тај супружник има право да му други супружник накнади део издатака, сразмерно свом уделу у заједничој имовини у складу са одредбом става 2. наведеног члана. Одредбом члана 423. став 1. Закона о облигационим односима, прописано је да дужник који је испунио солидарну обавезу има право да захтева од сваког садужника да му надокнади део обавезе који пада на њега.

По оцени Врховног касационог суда, правилно је у побијеној другостепеној пресуди примењено материјално право када је одбијен тужбени захтев за накнаду у висини 1/2 вредности средстава (износ 45.392,00 динара) која је тужиља платила банци до престанка брачне заједнице, будући да су средства добијена кредитом уложена за потребе заједнице живота тужиље и туженог и враћена банци из њихове заједничке имовине, из чега следи да је дошло до престанка обавезе за подмирени део, у смислу члана 187. став 1. Породичног закона, па самим тим тужени није у обавези да учествује у враћању 1/2 дела средстава из кредита који је подигла тужиља. Међутим, узимајући у обзир садржину члана 187. став 2. Породичног закона и право испуниоца солидарне обавезе на накнаду, у смислу члана 423. став 1. ЗОО, те да по престанку брака тужиља као солидарни дужник својом посебном имовином није подмирила обавезу проистеклу из уговора о кредиту, правилна је оцена другостепеног суда да тужиља нема право на накнаду дела обавезе (износ 266.635,95 динара), који пада на терет туженом, све док тужиља обавезу не испуни, након чега би своје право могла да оствари у регресној парници од туженог као садужника.

Сходно наведеном, неосновани су наводи ревизије о погрешној примени материјалног права.

На основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Марина Милановић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић