Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужена је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној применом члана 404. Закона о парничном поступку, ради уједначавања судске праксе и обезбеђења равноправности грађана.

Тужиоци су поднели одговор на ревизију, са захтевом за накнаду трошкова састава одговора.

Одлучујући о дозвољености ревизије на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11, 55/14, 87/18 и 18/20), Врховни суд је нашао да нису испуњени услови из става 1. овог члана да би се прихватило одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној.

Према одредби члана 404. став 1. ЗПП, ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако Врховни касациони суд оцени да је потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, уједначити судску праксу или дати ново тумачење права (посебна ревизија).

Побијаном правноснажном пресудом усвојен је захтев тужилаца за накнаду нематеријалне штете за душевне болове које трпе због повреде права на поштовање породичног живота зајемченог чланом 8. Европске конвенције о људским правима и основним слободама, са становиштем да постоји одговорност тужене за насталу штету која произилази из пропуста, нечињења и неделотворног чињења надлежних државних органа да тужиоцима као родитељима пруже поздане и тачне податке и информације о чињеницама које се односе на статус и судбину њиховог новорођеног детета за које постоји сумња да је нестално из породилишта у Реублици Србији, без обзира на то што је иницијалну повреду људских права тужилаца проузроковала здравствена установа која има статус правног лица и страначку способност. О праву тужилаца и висини тражене накнаде судови су одлучили уз примену материјалног права које је у складу са правним схватањем израженим кроз одлуке раније Врховног касационог суда и сада Врховног суда у којима је одлучивано о истоветним захтевима тужилаца а посебно код чињенице да се у овом поступку не може применити Закон о утврђивању чињеница о статусу новорођене деце за коју се сумња да су нестала из породилишта у Републици Србији, јер је овај закон ступио на снагу 11.03.2020. године и примењује се од 12.06.2020. године, док је тужба у овој правној ствари поднета 19.04.2019. године, дакле пре ступања на снагу наведеног Закона који се не може ретроактивно применити.

Позивање ревидента на различите одлуке судова у другим предметима са сличним чињеничним стањем и истим правним основом нема утицаја на оцену изузетне дозвољености ревизије јер је током 2022. године уједначена пракса нижестепених судова у поступању по тужбама родитеља ради накнаде нематеријалне штете због сумње да су им деца отета из породилишта у Републици Србији, а такође у овој парници је другостепени суд поступао по налозима из решења Врховног касационог суда Рев 3012/21 од 28.10.2021. године које је донето у циљу уједначавања поступања судова у битно сличним чињенично-правим ситуацијама.

Сагласно наведеном, Врховни суд налази да нису испуњени услови из члана 404. став 1. ЗПП за изузетну дозвољеност ревизије, па је у складу с тим одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Oдредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противредност 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Тужба ради накнаде штете поднета је 19.04.2019. године и вредност предмета спора за сваког тужиоца понаособ износи 1.250.000,00 динара.

Имајући у виду да се у конкретној правној ствари ради о имовинско-правном спору у коме се тужбени захтев за сваког тужиоца односи на новчано потраживање у коме вредност предмета спора очигледно не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, то је Врховни суд нашао да је ревизија тужене недозвољена, применом члана 403. став 3. ЗПП.

На основу изнетог, применом члана 413. у вези члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Трошкови одговора на ревизију, по оцени Врховног суда, нису били потребни тужиоцима за вођење ове парнице, те је применом члана 154. став 1. у вези члана 165. став 1. ЗПП одлучио као у ставу трећем изреке.

Председник већа – судија

Звездана Лутовац, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић