Против правноснажне пресуде донесене у другом степену, тужени је изјавио ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду применом члана 408. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је нашао да је ревизија неоснована.

У поступку доношења побијане пресуде нема битне повреде из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју овај суд пази по службеној дужности, а ревизијом се не указује на друге повреде поступка. Тужени је у ревизији навео све битне повреде поступка због којих се ревизија може изјавити, али у разлозима ревизије не указује ни на једну од тих повреда поступка.

Према утврђеном чињеничном стању, ранијом пресудом Основног суда у Лозници П2 53/10 од 27.11.2010. године тужени је обавезан да на име свог дела доприноса за издржавање малолетне ћерке М.1 плаћа месечно износ од 6.500,00 динара, а за малолетног сина М.2 износ од 5.000,00 динара месечно, почев од 26.10.2009. године па убудуће. У време доношења ове одлуке малолетни тужиоци су живели у заједници са мајком, њеним родитељима и братом, мајка тужилаца је била запослена са зарадом од око 18.000,00 динара, тужиоци нису примали дечији додатак, били су предшколског узраста и похађали вртић за који је плаћана накнада од 5.000,00 динара. Тужени је живео сам, радио је као волонтер и био пријављен Националној служби за запошљавање, а његова месечна примања су износила од 6.000,00 до 7.000,00 динара. Малолетна М.1 сада има 10 година и ученик је трећег разреда основне школе, а М.2 је стар 8 година и ученик првог разреда основне школе. Примају дечији додатак у месечном износу од по 3.338,49 динара, живе у заједници са мајком, њеним ванбрачним супругом и његових двоје деце у стану који је власништво ванбрачног супруга, који је запослен са месечним примањима од око 39.000,00 динара. Законска заступница тужилаца нема имовине на свом имену, запослена је и остварује месечну зараду од 24.077,74 динара. Тужени сада живи у заједници са родитељима и братом, тренутно није у радном односу, а по занимању је електротехничар. Након престанка радног односа у предузећу И. 20.10.2013. године, остваривао је накнаду у Националној служби за запошљавање у периоду од три месеца у висини до око 27.000,00 динара. Укупан износ средстава потребан за издржавање тужилаца за период од подношења тужбе до пресуђења на месечном нивоу је за малолетну М.1 15.000,00 динара, а за малолетног М.2 13.000,00 динара, а од пресуђења па убудуће њихове месечне потребе се могу задовољити износом од 18.000,00 динара, односно 15.000,00 динара за малолетног М.2.

Код овако утврђеног чињеничног стања, правилно је побијаном пресудом утврђена висина обавезе туженог да доприноси издржавању тужилаца на начин како је то одређено изреком побијане пресуде.

Наиме, према одредби члана 67. Породичног закона („Службени гласник РС“ број 18/05), право је али и дужност родитеља да се старају о деци, док према члану 75. и 160. став 1. истог закона, дете има право на издржавање од оба родитеља. Висина издржавања одређује се према потребама детета, као повериоца издржавања, како то прописује члан 160. став 2. истог закона, док могућност родитеља, као дужника издржавања, зависи од његових прихода, могућности за запослење и стицање зараде, њихових личних потреба, али и обавезе издржавања других лица и других околности од значаја за издржавање (члан 160. став 3. ПЗ).

Имајући у виду утврђене потребе малолетне деце, као и имовинске прилике њихових родитеља, Врховни касациони суд налази да је правилан закључак из побијане пресуде да је тужени у могућности да доприноси издржавању тужилаца са утврђеним месечним износима, без опасности по сопствену егзистенцију. Чињеница да тужени тренутно није запослен је била од утицаја само на висину његове обавезе да доприноси издржавању своје деце, што је у складу и са чланом 27. став 1. Конвенције УН о правима детета, која обавезују суд да приликом доношења одлуке о издржавању деце, води рачуна пре свега о њиховим интересима, док се обавеза родитеља као дужника издржавања, заснива на критеријуму одговорног родитељства. То значи да и родитељ који не живи са малолетним дететом, је увек у обавези да доприноси његовом издржавању, осим у случају потпуне неспособности за привређивање. На овај начин малолетној деци се може обезбедити сума неопходна за задовољење њихових егзистенцијалних, здравствених, образовних и социјалних потреба, а које треба да омогуће детету најмање такав ниво животног стандарда, какав ужива родитељ, који је дужник издржавања.

Имајући у виду наведено овај суд је применом члана 414. ЗПП одлучио као у изреци. Цењени су и наводи у ревизији да се од јануара месеца 2015. године малолетни М.2 налази и живи код туженог, због чега не би требало да доприноси његовом издржавању од тада па убудуће, па налази да се ради о новим чињеницама које се у овој врсти поступка не могу истицати, а могу евентуално бити основ за измену одлуке о обавези туженог да доприноси његовом издржавању.

Председник већа – судија

Љубица Милутиновић,с.р.