Испитујући побијану пресуду, на основу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр 72/11 ... 10/23) Врховни суд је утврдио да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а по одредбама члана 407. тог закона, у ситуацији када је другостепеном пресудом потврђена првостепена пресуда ревизија се не може изјавити због непотпуно и неправилно утврђеног чињеничног стања.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је од 1986. године власник спорне парцеле број .. површине 80а 17м2 у катастарској општини ..., која је у јавној евиденцији уписана као њива друге класе, земљиште у грађевинском подручју. Почев од 2000. године, планским актима које је тужена доносила за ово насељено место спорна парцела је предвиђена за површину остале намене – заштитно зеленило. Од стицања својине тужиља све време користи парцелу у пољопривредне сврхе, тако што је издаје трећим лицима у закуп и прибира закупнину. Тужиља се није обраћала надлежним управним органима са захтевом за измену планских аката.

Са полазиштем на наведено чињенично утврђење нижестепени судови позивом на одредбе члана 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права, члана 58. Устава Републике Србије, те чланова 2., 6. и 19. Закона о планирању и изградњи налазе да тужиља није ограничена у коришћењу и располагању парцелом чији је власник, пошто прибира закупнину и није пружила доказе да је безуспешно покушавала да је прода по утврђеној тржишној, цени чију исплату тражи од туженог Града. Осим тога, другостепени суд налази да неоснованост захтева произилази из одредбе члана 85. став 1. Закона о планирању и изградњи, по којој је грађевинско земљиште у промету, као и одредбе члана 3. Закона о пољопривредном земљишту, по којој се земљиште које је у складу са посебним законом одређено као грађевинско земљиште, до привођања планираној намени користи за пољопривредну производњу. Начин коришћења грађевинског земљишта до привођења планираној намени на идентичан начин ригулише и одредба члана 88. став 3. Закона о планирању и изградњи.

По становишту Врховног суда, у конкретном случају када је утврђено да тужиља није ограничена у праву коришћења и располагања парцеле површине 80а 17 м2, те да од стицања својине 1986. године ову парцелу непрекидно користи у пољопривредне сврхе, правилно су нижестепени судови применили материјално право и одлучили да је тужбени захтев неоснован.

Наводи ревизије да се спорна парцела налази у грађевинском подручју, а да је тужиља због садржине планског акта онемогућена да било шта гради и поред урбанистичке намене земљишта, по становишту Врховног суда не доводе у сумњу законитост побијане пресуде. Наиме, планска активност јавне власти условљена урбанизацијом и проширењем насељених места регулисана је одредбама чланова 23. - 28. Закона о планирању и изградњи ( „Службени гласник РС“ бр. 72/2009...52/2021), из којих одредби не произилази њена обавеза да на свакој парцели у грађевинском подручју предвиди могућност изградње објеката, што ни објективно није могуће због начина коришћења простора у урбанизованој средини .

Стога, када је чињенично утврђено да тужиља преко 20 година након доношења првог планског акта којим је предвиђена намена спорне парцеле за заштитно зеленило на било који начин актима јавне власти није ограничена у вршењу својинских овлашћења, нити постоје околности које би упућивале на закључак да тужиља не може по тржишним условима да своју непокретност отуђи, не постоје разлози због којих би тужена имала обавезу да тужиљи надокнади тржишну вредност непокретности на којој је власник.

Правилно је на основу одредби чланова 165. став 1., 153. став 1. и 154. ЗПП одлучено и о парничним трошковима.

Из изнетих разлога, на основу члана 414. ЗПП одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Јелица Бојанић Керкез, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић