Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиоци су благовремено изјавили ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Одлучујући о изјављеној ревизији, на основу члана 403. став 2. тачка 3. и члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да ревизија тужилаца није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а другостепени суд није учинио ни битне повреде одредаба парничног поступка из става првог наведеног члана.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац ББ је власник парцеле .. КО ... . На означеној парцели саграђени су стамбени и помоћни објекти које тужилац користи са својим сином, тужиоцем АА. Тужени ГГ је власник парцеле .. у истој катастарској општини. На тој парцели тужени ВВ саградио је стамбени и помоћне објекте које користи. Наведене парцеле се међусобно граниче, с`тим што између њих постоји висинска разлика - земљиште тужених је за 1-1,20м више од земљишта тужилаца. И изнад земљишта туженог ГГ постоји земљиште које је више од његовог. Између парцела странака постављен је бетонски зид - зидана ограда са парапетом висине 1,10м, дозидан блоковима до висине 1,5м са црепом постављеним на врху. Због природног пада терена атмосферске воде са вишег земљишта отичу преко земљишта тужених и делом се уливају у бетонски канал на парцели тужилаца који их изводи до путног канала. На стамбеном и помоћним објектима туженог ВВ нису постављен вертикални и хоризонтални олуци. На парцели тужених налази се базен за течни стајњак у који се сливају отпадне воде, чију садржину тужени не испуштају на парцелу тужилаца, јер септичка јама нема испусну цев која би фекалне воде одводила на суседну парцелу.

На овако утврђено чињенчино стање, другостепени суд је у овом спору правилно применио материјално право.

На спорни однос странака примењују се правила суседског права, као приватно- правног ограничења права својине. Суседско право обавезује сопственика суседне непокретности да у вршењу права својине не води рачуна само о свом интересу, већ да своје право својине врши на начин који одговара и његовом суседу. Већина суседских права није регулисана позитивним правом, због чега се примењују правна правила садржана у грађанским законицима који су важили до 06.04.1941. године и правила обичајног права.

Сагласно тим правилима, постоји забрана измене природног тока воде која се састоји у обавези сопственика једног земљишта да трпи ток воде преко свог земљишта и да, без сагласности сопственика суседног земљишта, не сме мењати правац или јачину воде на начин којим би суседу причинио штету. Ова обавеза подједнако се односи како на сопственика нижег, тако и на сопственика вишег земљишта. Садржина ове обавезе састоји се у чињеници да сопственик суседног земљишта не сме постављати направе и уређаје којима би мењао правац или јачину воде на штету суседа, нити у воду испуштати или уносити шкодљиве материје. У конкретном случају, утврђено је да се атмосферске воде сливају природним падом преко земљишта тужилаца не само са парцела тужених, већ и са вишег земљишта у својини других лица. Није утврђено да су тужени својим радњама изменили такав природни ток атмосферске воде и на тај начин причинили штету тужиоцима, коју би били дужни да им надокнаде.

У суседско право спада и обавеза суседа да кућу на свом земљишту лоцира тако да кишница која се слива са његовог крова не пада на суседно земљиште. У овом случају утврђено је да се кућа тужених налази на удаљености од 5,3м од потпорног зида - ограде и да се помоћни објекат налази на удаљености од 1,5м од ограде, тако да кишница са кровова ових објеката не пада на земљиште у својини тужилаца. Због тога није основан ни њихов захтев којим су тражили да се тужени обавежу на постављање олука, јер би тужени то били дужни учинити само у случају да кишница са кровова њихових објеката пада на земљиште тужилаца, с`обзиром да би на тај начин - постављањем олука, кишницу одводили на своје земљиште.

Такође је утврђено да тужени отпадне воде из своје септичке јаме не испуштају преко земљишта у својини тужилаца, као и да не постоји опасност од настанка штете по тужиоце и чланове њихове породице, због чега би њихов тужбени захтев за забрану узнемиравања на тај начин требало усвојити.

Из наведених разлога, по налажењу Врховног касационог суда, нису основани ни наводи ревизије о погрешној примени материјалног права, због чега је на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено као у изреци.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић