Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Рев 17994/2024
16.10.2024. година
Београд

Врховни суд, у већу састављеном од судија: Драгане Маринковић, председника већа, Зорице Булајић и Ирене Вуковић, чланова већа, у парници тужиље АА из ..., чији је пуномоћник Вељко Перовић, адвокат из ..., против туженог ББ из ..., чији је пуномоћник Бранко Уњић, адвокат из ..., ради раскида уговора и враћања стеченог без основа, одлучујући о ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж 134/24 од 06.02.2024. године, у седници одржаној 16.10.2024. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

ОДБАЦУЈЕ СЕ као неблаговремена ревизија туженог изјављена против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж 134/24 од 06.02.2024. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Крушевцу П 3313/22 од 23.08.2023. године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев тужиље, па је раскинут уговор о промету непокретности Ов I бр.6610/2014 закључен између странака, а оверен од стране Основног суда у Крушевцу дана 12.05.2014. године, што је тужени дужан да призна и трпи. Ставом другим изреке, обавезан је тужени да тужиљи на име стицања без основа исплати износ од 13.000 евра са каматом почев од 30.12.2013. године па до коначне исплате по стопи која се утврђује на годишњем нивоу у висини референтне каматне стопе Европске централне банке на главне операције за рефинансирање увећане за 8 процентних поена, све у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан исплате. Ставом трећим изреке, тужени је обавезан да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у износу од 506.850,00 динара, са законском затезном каматом почев од дана извршности пресуде па до коначне исплате.

Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж 134/24 од 06.02.2024. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба туженог и првостепена пресуда је потврђена. Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован захтев туженог за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажне другостепене пресуде, тужени је изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучује као о изузетно дозвољеној у смислу члана 404. ЗПП.

Испитујући благовременост изјављене ревизије на основу члана 403. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 55/14, 87/18 и 18/20), Врховни суд је утврдио да ревизија није благовремена.