Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Весне Поповић, председника већа, Божидара Вујичића, др Илије Зиндовића, Бранислава Босиљковића и Бисерке Живановић, чланова већа, у парници тужилаца АА, ББ, ВВ и ГГ, свих из ..., чији је заједнички пуномоћник Дарко Гавриловић, адвокат из ..., против туженог Града Вршца, кога заступа Градско правобранилаштво Града Вршца, ради стицања без основа, одлучујући о ревизији тужилаца изјављеној против пресуде Вишег суда у Панчеву Гж 2077/19 од 08.10.2019. године, у седници одржаној 22.01.2020. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији тужилаца изјављеној против пресуде Вишег суда у Панчеву Гж 2077/19 од 08.10.2019. године, као изузетно дозвољеној.

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија тужилаца изјављена против пресуде Вишег суда у Панчеву Гж 2077/19 од 08.10.2019. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Вршцу П 1997/18 од 17.04.2019. године, ставом првим изреке одбијен је приговор апсолутне ненадлежности суда. Ставом другим изреке делимично су усвојени тужбени захтев тужилаца и тужени обавезан да на име стицања без основа у периоду од марта 2007. године до јануара 2017. године исплати појединачне износе са законском затезном каматом ближе одређено овим ставом изреке. Ставом трећим изреке обавезан је тужени да тужиоцима накнади трошкове поступка од 76.500,00 динара са законском затезном каматом почев од дана извршности пресуде па до коначне исплате. Ставом четвртим изреке одбијен је захтев тужиоца за исплату законске затезне камате за период од дана пресуђења до дана извршности. Ставом петим изреке одлучено је да се тужиоци ослобађају обавезе плаћања судске таксе у овој парници.

Пресудом Вишег суда у Панчеву Гж 2077/19 од 08.10.2019. године, жалба туженог је делимично одбијена, делимично усвојена, па је првостепена пресуда потврђена у ставу првом изреке, док је преиначена у ставу другом и трећем изреке тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев тужилаца којим су тражили да се обавеже тужени да им на име стицања без основа исплaти појединачне износе са законском затезном каматом, ближе одређено у изреци, те да се тужени обавеже да им надокнади трошкове парничног поступка од 76.500,00 динара са законском затезном каматом од дана извршности пресуде па до коначне исплате. Тужиоци су обавезани да туженом накнади трошкове парничног поступка од 21.000,00 динара са законском затезном каматом од дана извршности пресуде па до исплате, као и да туженом накнаде трошкове жалбеног поступка од 12.000,00 динара.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиоци су изјавили ревизију због погрешне примене материјалног права на основу члана 404. ЗПП.

Одлучујући о дозвољености ревизије на основу члана 404. став 2. ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 55/14 и 87/18), Врховни касациони суд је нашао да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној. По оцени ревизијског суда нема потребе за новим тумачењем права, што је у складу са ставом израженим у одлуци Уставног суда I Уо 641/14 од 01.12.2016. године и правним дејством одлука Уставног суда у смислу одредаба члана 62. у вези члана 59. Закона о Уставном суду, будући да одлука Уставног суда има правно дејство од дана њеног објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије“, а Уставни суд није одредио начин отклањања последица насталих применом општег акта који није у сагласности са Уставом или законом. Осим тога Уставни суд је у својој одлуци Уж 8199/2018 од 08.11.2018. године изразио становиште да је правно дејство ex tunc утврђујуће одлуке Уставног суда донете у поступку оцене уставности и/или законитости општег акта, могуће успоставити само по основу члана 61. став 1. Закона о Уставном суду а што у конкретном случају није учињено. Због тога је уставноправно неприхватљиво становиште о испуњености услова за примену института стицања без основа из члана 210. став 2. ЗОО, као и успостављање одговорности туженог по основу члана 172. став 1. ЗОО.

Имајући у виду наведено, нису испуњени услови да се ревизија тужилаца сматра посебном, у смислу члана 404. Закона о парничном поступку, на основу чега је одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 468. став 1. ЗПП, прописано је да се споровима мале вредности сматрају спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу који не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, док према члану 479. став 6. ЗПП, против одлуке другостепеног суда којом је одлучено у спору мале вредности ревизија није дозвољена.

Тужба ради стицања без основа, поднета је 02.10.2018. године, а вредност предмета спора означена у тужби је 48.418,60 динара, што према средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе не прелази динарску противвредност 3.000 евра, што значи да се ради о спору мале вредности, у коме ревизија није дозвољена, то је Врховни касациони суд нашао да је ревизија тужилаца недозвољена, применом члана 479. став 6. ЗПП.

Како се у конкретном случају ради се о спору мале вредности из члана 468. став 1. ЗПП у коме ревизија није дозвољена по члану 479. став 6. ЗПП, то нема места ни примени одредбе члана 403. став 2. тачка 2. ЗПП.

На основу члана 413., у вези члана 410. став 2. тачка 5., Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Весна Поповић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић