.jpg "Sudska praksa")
Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев 1868/2020
21.05.2020. година
Београд
Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Браниславе Апостоловић, председника већа, Бранислава Босиљковића, Бранке Дражић, Данијеле Николић и Добриле Страјина, чланова већа, у парници тужиље АА из ..., чији је пуномоћник Горан Бранковић адвокат из ..., против тужене „Societe generale banka“ Србија АД Београд, из Београда, чији је пуномоћник Немања Алексић адвокат из ..., ради утврђења ништавости и стицања без основа, одлучујући о ревизији тужене изјављеној против пресуде Вишег суда у Ваљеву Гж 955/19 од 21.11.2019. године, у седници већа одржаној 21.05.2020. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о посебној ревизији тужене изјављеној против пресуде Вишег суда у Ваљеву Гж 955/19 од 21.11.2019. године.
ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија тужене изјављена против пресуде Вишег суда у Ваљеву Гж 955/19 од 21.11.2019. године.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Ваљеву П 555/19 од 26.06.2019. године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев па је утврђено да је ништава одредба члана 2. став 6. Уговора о евергрин кредиту- рефинансирање број .. закључена 13.10.2016. године између парничних странака. Ставом другим изреке је обавезана тужена да тужиљи на име стицања без основа због неосноване наплате административног трошка обраде кредита исплати износ од 4.425,00 динара са законском затезном каматом почев од 13.10.2016. године па до коначне исплате, а ставом трећим изреке је обавезена тужена да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у износу од 30.800,00 динара.
Виши суд у Ваљеву је пресудом, погрешно је означавајући као решење, Гж 955/19 од 21.11.2019. године одбио као неосновану жалбу тужене и потврдио првостепену пресуду.
Против наведене правноснажне одлуке донете у другом степену, тужена је, позивајући се на одредбу члана 404. ЗПП благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права.
Према одредби члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14 и 87/2018 – у даљем тексту: ЗПП), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интресу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). Ставом 2. је прописано да о дозвољености и основаности ревизије из става 1. овог члана одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.
Врховни касациони суд је у границама својих овлашћења на основу члана 404. ЗПП, оценио да у конкретном случају нису испуњени услови да би се дозволило одлучивње о посебној ревизији тужене. Побијана пресуда не одступа од правног става о дозвољености уговарања трошкова кредита који је, у вршењу надлежности из члана 31. Закона о уређењу судова, Врховни касациони суд усвојио на седници Грађанског одељења од 22.05.2018. године. Према том правном ставу, износ трошкова које банка обрачунава приликом одобравања кредита или који су познати на дан обрачуна и које банка обрачунава клијенту у току реализације кредита могу бити посебно исказани у уговору о кредиту као обавеза корисника кредита, било у процентуалном износу или у апсолутној вредности, али услов је да морају бити наведени у понуди банке тако јасно и недвосмислено да корисник кредита ни једног тренутка не буде доведен у заблуду о којим трошковима је реч и могу бити наплаћени кориснику кредита само једном. Тужена, иако је на њој био терет доказивања, није пружила доказе да је поступила у складу са наведеним правним ставом. Зато, ни у случају да је дозвољено одлучивање о ревизији тужене у смислу члана 404. ЗПП, не би дошло до другачијег одлучивања и повољнијег исхода спора за тужену.
Из наведног разлога нису испуњени услови да се у овој парници прихвати одлучивање о ревизији тужене као изузетно дозвољеној, па је на основу члана 404. ЗПП Врховни касациони суд одлучио као у ставу првом изреке овог решења.
Испитујући дозвољеност ревизије на основу члана 410. става 2. тачке 5. ЗПП, Врховни касациони суд је утврдио да ревизија није дозвољена.
Тужба је поднета 10.04.2019. године, а као вредност предмета спора означен је износ од 4.425,00 динара. Побијена другостепена пресуда донета је 21.11.2019. године.
Чланом 468. ставом 1. ЗПП прописано је да су спорови мале вредности спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност 3.000,00 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе. Чланом 479. ставом 6. ЗПП прописано је да у поступцима у споровима мале вредности против одлуке другостепеног суда ревизија није дозвољена.
Како се у конкретном случају ради о спору мале вредности, ревизија тужене није дозвољена, у смислу члана 479. става 6. ЗПП.
Имајући изложено у виду, на основу члана 413. ЗПП, одлучено је као у другом ставу изреке.
Председник већа – судија
Бранислава Апостоловић,с.р.
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Марина Антонић
