Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж 356/23 од 21.02.2023. године одбијене су као неосноване жалба тужилаца и умешача на страни тужилаца и жалба туженог ЖЖ и наведена првостепена пресуда је потврђена.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиоци и умешач на страни тужилаца су изјавили благовремену ревизију, због погрешне примене материјалног права и предложили да се о ревизији одлучи као изузетно дозвољеној, ради уједначавања судске праксе и разматрања правних питања од општег интереса и у интересу равноправности грађана. Благовремену ревизију изјавио је и тужени ЖЖ, такође због погрешне примене материјалног права и предложио да се о ревизији одлучи применом члана 404. Закона о парничном поступку, такође ради уједначавања судске праксе, разматрања правних питања од општег интереса, као и питања у интересу равноправности грађана.

Одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“ број 72/11 ... 10/23) прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

Из наведеног произилази да су законом изричито прописани додатни, посебни услови под којима ревизијски суд може изузетно дозволити ревизију и одлучити о овом правном леку и онда када ревизија није дозвољена на основу члана 403. ЗПП. Истицање погрешне примене материјалног права представља законски разлог за изјављивање посебне ревизије само уколико због погрешне примене материјалног права у другостепеној одлуци постоји потреба да се размотре правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе или новог тумачења права.

Имајући у виду садржину тражене правне заштите и разлоге на којима су засноване пресуде нижестепених судова, као и наводе изнете у ревизијама, Врховни суд је оценио да у конкретном случају нису испуњени законом прописани услови који би оправдали потребу одлучивања о ревизијама као изузетно дозвољеним.

У конкретном случају, правноснажном пресудом одбијен је тужбени захтев за утврђење да је ништав и дејство не производи уговор о купопродаји пословног простора који је између тужених закључен 01.07.2013. године уз оверу потписа уговорника, и за предмет има купопродају пословног простора укупне површине 106,88 м2 и књижно је спроведен уписом права својине на туженог ЗЗ, решењем РГЗ од 14.09.2016. године, уз формирање два пословна простора ознака 16/1 и 16 са површинама од 19м2 у приземљу и 88м2 на спрату. Према утврђењу на ком су засноване пресуде нижестепених судова, по овом уговору закљученом у прописаној форми уговорне обавезе су испуњене, и уз дату оцену да не постоје разлози ништавости уговора у смислу члана 103. Закона о облигационим односима одбијен је тужбени захтев, узимањем у обзир чињеница да је тужени ЖЖ претходно уговором о купопродаји од 09.04.2008. године купио пословни простор од 106,88 м2, прикупљао новчана средства за финансирање изградње - надоградње стамбеног објекта, укључујући средства која су му предале странке и умешач на страни тужилаца, по нереализованим уговорима и предуговорима о заједничком учешћу у финансирању изградње - надградње стамбеног објекта, а до које није дошло, да је он исходио промену намене купљеног пословног простора у трособан стан и укњижен био са правом својине од 01.08.2013. године до доношења решења о упису својине на туженог ЗЗ 14.09.2016. године, као и да његово признање тужбеног захтева тужилаца у овој парници не може утицати на другачији исход спора, као ни претходно признање које је дао у поступку по тужби тужиље АА на основу којег је донета пресуда на основу признања 05.10.2016. године, након учињеног располагања и уписа права у корист туженог ЗЗ. По налажењу нижестепених судова, уговор закључен између тужених као релазиовани правни посао пуноважан је и дејство производи, а супротно томе није основан тужбени захтев за утврђење ништавости уговора.

Разлог изузетне дозвољености ревизије не могу бити наводи ревизија о непотпуно утврђеном чињеничном стању у погледу стварне воље уговорних страна и оцене суда о наступелој доказној преклузији, јер због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, осим у случају из члан 403. став 2. ЗПП који у овом случају није примењен, ревизија не може да се изјави ни као редовна (члан 407. став 2. ЗПП), а ни као посебна ревизија. Ценећи разлоге подносилаца ревизије за одлучивање о ревизијама као посебним, Врховни суд је нашао да у конкретном случају нису испуњени услови из цитиране одредбе члана 404. став 1. ЗПП да се дозволи одлучивање о ревизијама као посебним.

Из изнетих разлога, применом члана 404. став 1. ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизија у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је утврдио да ревизије нису дозвољене.

Према члану 403. став 3. Закона о парничном поступку, ревизија није довзољена у имовинско-правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Тужба је поднета 11.10.2016. године, а на рочишту одржаном 01.12.2016. године вредност предмета спора је означена на 100.000.00 динара.

Имајући у виду да се у конкретном сл учају ради о имовинско-правном спору у коме вредност предмета спора евидентно не прелази меродавну вредност за дозвољеност ревизије, Врховни суд нашао да ревизија тужилаца и умешачан а страни тужилаца, као и ревизија туженог нису дозвољене применом члана 403. став 3. ЗПП.

Из изнетих разлога, на основу члана 413. ЗПП, одлучено је као у ставу другом изреке овог решења.

Председник већа - судија

Јелица Бојанић Керкез, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић