Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени је благовремено изјавио ревизију, побијајући је у целини, због погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 408. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“, бр.72/2011...18/20 и 10/23, др. закон, у даљем тексту: ЗПП), у вези члана 202. Породичног закона, Врховни суд је оценио да је ревизија туженог основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља АА, рођена ...2005. године је ћерка туженог и тужиље ББ, чија је заједница живота престала у фебруару 2020. године када су се тужиље иселиле из породичне куће на адреси ... бр. .. . Парничне странке су у лошим односима и не комуницирају већ дуже време. Пресудом Основног суда у Сенти од 14.10.2020. године, разведен је брак парничних странака и родитељско право над тада мал. АА је поверено мајци. Тужиља АА је у време подношења тужбе имала 15 година и била је ученица првог разреда средње ... школе у ..., где је изнајмљивала стан за 50 евра месечно, а трошкове њеног становања је сносила мајка. Тужиља ББ и тужиља АА када није у ..., живе у кући сина ББ из претходног брака, ГГ, на адреси у ... бр. .. и не плаћају закуп. Тужиља ББ је сувласница са ½ идеалних делова непокретности – породичне стамбене зграде уписане у ЛН .. КО ..., у ... бр. .., на којој је сувласник са својим сином ГГ. У тој кући од 2019. године нико не живи, а пре тога су у кући живели радници који су радили за туженог. У кући има воде и струје, али нема грејања и у њој су парничне странке живеле до 2006. године.

Тужени је пољопривредник, има пријављено пољопривредно газдинство. Живи у кући на адреси ..., са заједничким сином парничних странака ДД. Кућа је према налазу судског вештака грађевинске струке површине 219,84 м2, а деоба куће на две засебне функционалне целине које би чиниле две одвојене самосталне стамбене јединице у нивоу поделе није могућа. Поводом ове куће пред Вишим судом у Суботици у току је парница ради поделе брачне тековине. Тужени нема другу непокретност у којој би могао да станује.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је оценио да у овом случају нису испуњени услови прописани одредбом члана 194. Породичног закона за стицање траженог права становања, с обзиром да тужиља ББ која врши родитељско право има право сусвојине на усељивој кући, те би осим тога, конституисање права становања тужиља на кући у којој живи тужени са другим дететом и његово исељење из куће представљало очигледну неправду за њега као другог родитеља.

Одлучујући о жалби тужиља, другостепени суд је оценио да је првостепени суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право из члана 194. Породичног закона, па је првостепену пресуду преиначио, оценивши да су стамбени услови у којима тужиља мал. АА живи са мајком која врши родитељско право, у поређењу са условима у којима живи тужени неповољнији, јер он живи у опремљеној кући која је површине око 200 м2, док тужиље живе у кући полубрата, односно сина, коју он користи по основу закупа. Кућа чији је сувласник тужиља ББ, као и кућа у којој живи тужени захтева извесна новчана улагања. Оцењено је да није у најбољем интересу детета мал. АА да због непостојања добре комуникације између родитеља након развода брака сви заједно живе, па је било нужно обавезати туженог да спорну непокретност испразни од лица. Осим тога, тужени и друготужиља поседују земљу у свом власништву и да тужени има пријављено пољопривредно газдинство од чега остварује приходе, па оваква одлука не представља очигледну неправду за њега, нити је тиме угрожена његова егзистенција.

По оцени Врховног суда, основано се ревизијом туженог указује да је побијана пресуда донета уз погрешну примену материјалног права.

Наиме, из утврђеног чињеничног стања произлази да је тужиља ББ вршила самостално родитељско право над тужиљом АА, те да има у сусвојини кућу површине 110 м2, у истој улици у којој је и кућа на којој тужиље траже утврђење права становања. У овој кући су парничне странке живеле до 2006. године, а до 2019. године становали радници који су обављали послове на газдинству туженог, кућа има струју и воду и усељива је. Због тога није испуњен услов прописан одредбом члана 194. став 1. Породчног закона за стицање права становања (habitatio), којим је прописано да дете и родитељ који врши родитељско право имају право становања на стану чији је власник други родитељ детета, ако дете и родитељ који врши родитељско право немају право својине на усељивом стану.

Околност, да тужени са заједничким сином парничних странака, односно братом тужиље АА, ДД, живи у кући чија је површина око 200м², те да има и пољопривредно газдинство од кога остварује приход, супротно становишту другостепеног суда, не може бити од утицаја на право становања које тужиље у овом спору потражује, јер то нису законом прописани критеријуми за стицање тог права. Супротно становишту другостепеног суда, од утицаја на стицање права становања није ни околност да тужиље живе у кући сина, односно полубрата, јер је то њихов избор.

На основу изложеног, применом одредбе члана 416. став 1. ЗПП, донета је одлука као у ставу првом изреке ове пресуде.

Како је побијана пресуда преиначена, то тужени сходно одредбама чланова 153. став 1. и 154. ЗПП, има право на накнаду трошкова., који су му на опредељен захтев досуђени на име награде пуномоћнику адвокату за састав ревизије у износу од 33.000,00 динара и на име такси на ревизију и одлуку о ревизији у износима од 3.600,00 динара и 5.700 динара, све по Тарифи о наградама и накнадама за рад адвоката и Таксеној тарифи из Закона о судским таксама („Сл. гласник РС“, бр.95/2018).

На основу изложеног, применом члана 165. став2. ЗПП донета је одлука као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Бранка Дражић,с.р.

За тачност отправка

Заменик упрaвитеља писарнице

Миланка Ранковић