Против правноснажне пресуде донете у другом степену, става другог изреке, тужени је благовремено изјавио ревизију, због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучује као изузетно дозвољеној у смисли члана 404. Закона о парничном поступку.

По оцени Врховног касационог суда нису испуњени услови за одлучивање о ревизији туженог, као изузетно дозвољеној, у смислу одредбе члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/2011...18/2020, у даљем тексту: ЗПП), јер разлози ревизије не указују на потребу да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, нити је потребно ново тумачење права. Трошкови поступка представљају споредно потраживање које не чини главни захтев и различити су за сваки случај посебно, па не могу бити предмет оцене права на изјављивање ревизије у смислу уједначавања судске праксе.

Правноснажним решењем о трошковима парничног поступка, другостепени суд је применом члана 207. Породичног закона, руководећи се разлозима правичности, а не успехом странака у спору, одлучио да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Посебна ревизија туженог изјављена је с позивом на погрешну примену одредбе члана 207. Породичног закона, јер је у току поступка суд различито одлучивао о захтеву туженог за накнаду трошкова поступка. Међутим, то није довољан основ за одлучивање о посебној ревизији. Породични закон („Службени гласник РС“, бр. 18/2005, 72/2011, 6/2015), иако предвиђа сходну примену Закона о парничном поступку, наведеном одредбом у одлучивање о трошковима спора уноси и институт правичности и слободне судијске оцене. Због тога право на накнаду трошкова поступка не зависи само, како то тужени у ревизији истиче, од коначног успеха странака у спору, већ је суду остављена могућност да о накнади трошкова поступка у споровима у вези са породичним односима, какав је у конкретном случају, одлучује по слободној оцени водећи рачуна о разлозима правичности. Тиме се другостепени суд руководио доносећи одлуку да свака странка сноси своје трошкове поступка.

На основу изнетог, применом члана 404. став 1. ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП у вези члана 420. став 6. ЗПП, Врховни касациони суд је утврдио да ревизија није дозвољена.

Чланом 28. ЗПП прописано је да ако је за утврђивање стварне надлежности, права на изјављивање ревизије и у другим случајевима прописаним у овом закону, меродавна вредност предмета спора, као вредност предмета спора узима се само вредност главног захтева. Одредбом става 2. овог члана прописано је да се камата, уговорна казна и остала споредна тражења, као и трошкови поступка, не узимају у обзир, ако не чине главни захтев.

У конкретном случају ревизија је изјављена против решења којим је одлучено о трошковима поступка, што у овој правној ствари не представља главни захтев, већ споредно потраживање, због чега ревизија туженог није дозвољена.

Није од утицаја на дозвољеност ревизије то што је другостепени суд преиначио првостепено решење о парничним трошковима, будући да ревизија у сваком случају није дозвољена према врсти одлуке која се побија.

На основу члана 413. у вези члана 420. став 6. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Весна Субић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић