Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 22/23 од 06.04.2023. године, ставом првим изреке, жалбе су одбијене, а пресуда Основног суда у Лозници П 947/20 од 03.10.2022. године потврђена. Ставом другим изреке, одбијени су захтеви странака за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је благовремено изјавио ревизију, због погрешне примене материјалног права, битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. ЗПП и битне повреде ЗПП из члана 374. став 2. тачка 10. ЗПП са позивом на одредбу члана 404. ЗПП.

Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије, на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 10/23) Врховни суд је оценио да нема места одлучивању о ревизији тужиоца као изузетно дозвољеној.

Предмет правне заштите у овој правној ствари је утврђивање права својине а по основу чињенице да је правни претходник тужиоца од правних претходника тужених стекао право службености пролаза преко одређених парцела закључењем писменог али неовереног уговора и по основу поравнања које је закључено пред Општинским судом у Крупњу у предмету П 418/78 од 01.06.1979. године. О овом предмету нижестепени судови су одлучили применом одредби Закона о основама својинскоправних односа налазећи да правни претходник тужиоца од правног претходника тужених није закључио уговор о купопродаји спорних делова парцела већ је закључио уговор којим је регулисано стицање права службености преко назначених парцела а поравнање закључено пред Општинским судом у Крупњу П 418/78 од 11.06.1979. године, према утврђеним чињеницама не може произвести правни основ за стицање права својине на назначеним непокретностима зато што је тим поравнањем договорено да ће бити закључен уговор о преносу права власништва на тим парцелама, али то није учињено. Схватање да се по оваквом правном основу не може стећи право својине на непокретностима изражено је кроз одлуке Врховног касационог суда у предметима у којима је одлучивано о тужбеним захтевима са сличним чињеничним стањем и правним основом. Одлука у споровима са оваквим тужбеним захтевом зависи од утврђеног чињеничног стања. Врховни суд налази да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужиоца као изузетно дозвољеној јер не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана као ни потребе уједначавања судске праксе или новог тумачења права.

На основу изведених разлога одлучено је као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије, у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинско правним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба ради утврђења поднета је 20.10.2020. године, а вредност побијаног дела правноснажне пресуде је 9.000,00 динара. Овај износ, према средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, представља динарску против-вредност испод 40.000 евра.

Имајући у виду да се у конкретном случају ради о имовинско-правном спору, који се односи на неновчано потраживање, у коме побијана вредност предмета спора не прелази динарску противвредност 40.000 евра према средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, то је Врховни суд, применом члана 403. став 3. ЗПП, нашао да ревизија тужиоца није дозвољена.

На основу члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Гордана Комненић,с.р.

За тачност отправка

Заменик упрaвитеља писарнице

Миланка Ранковић