Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени је благовремено изјавио ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешне примене материјалног права, непотпуно утврђеног чињеничног стања и прекорачења тужбеног захтева пред другостепеним судом.

Ревизија је дозвољена по члану 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 10/23), па је Врховни суд испитао пресуду у побијаном делу применом члана 408. ЗПП и утврдио да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, нити је учињена битна повреда из члана 374. став 2. тачка 10. ЗПП у поступку пред другостепеним судом – члан 407. став 1. тачка 2. ЗПП.

Другостепени суд је након отворене расправе и изведених доказа утврдио да је тужени од тужиоца преко Агенције „Вега“ позајмио 10.000 евра, али да је 2000 евра дао Агенцији на име провизије, те да је позајмицом добио 8.000 евра са роком враћања од три месеца са каматом од 5% (што је зеленашка камата), да је вратио 4.500 евра, а да је као главни дуг остао износ од 5.500 евра. Како је остао невраћени дуг од 5.500 евра, то је другостепени суд преиначио првостепену одлуку, усвојио тужбени захтев тужиоца и обавезао истог да плати 5.500 евра са каматом, док је захтев у преосталом делу одбио као неоснован с позивом на одредбе чл. 141, 557, 558. и 562. ЗОО.

По оцени Врховног суда, другостепени суд је на утврђено чињенично стање правилно применио материјално право. Изведеним доказима је правилно закључено да тужени дугује износ од 5.500 евра на име невраћеног зајма (што тужени није ни спорио), а сходно цитираним одредбама чл. 557, 558. и 562. ЗОО назначени износ је у обавези да врати. Тужени није на време вратио позајмљени новац, па сходно назначеним члановима ЗОО има обавезу да на тај износ плати и камату.

Неосновани су наводи ревизије да тужилац нема право на камату, јер је по захтеву у вези камате одлучено пресудом Апелационог суда у Београду Гж 176/18 од 12.03.2019. године јер ставом трећим изреке те пресуде није укинуто решење ВКС Рев 4698/19 од 09.09.2020. године, те да се ради о пресуђеној ствари. Ово из разлога што се у овом случају не ради о истоветном тужбеном захтеву у погледу камате, а што је један од услова за примену института res iudicata. У назначеној пресуди одлучено је о захтеву за исплату камате на девизне штедне улоге по виђењу, док је у овој ревизијској пресуди одлучено о камати која се наплаћује у складу са законом (камата од 04.05.2006. године) коју прописује Европска централна банка почев од 14.05.2006. до 24.12.2012. године, а од 25.12.2012. године до коначне исплате по стопи прописаној Законом о затезној камати, све у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Неосновани су ревизијски наводи да је суд прекорачио тужбени захтев јер тужилац није тражио да тужени трпи намирење и законске затезне камате, те да камата није била ни уговорена, јер камата повериоцу припада у случају доцње дужника у погледу враћања позајмљеног новчаног износа и то по самом закону.

Правилна је одлука суда у односу на трошкове поступка.

Имајући у виду напред изнето, Врховни суд је на основу члана 414. став 1. ЗПП одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Гордана Комненић,с.р.

За тачност отправка

Заменик упрaвитеља писарнице

Миланка Ранковић