Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев 2681/2019
21.01.2021. година
Београд

У ИМЕ НАРОДА

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија Слађане Накић Момировић, председника већа, Добриле Страјина и Марине Милановић, чланова већа, у парници тужиоца – противтуженог АА из ..., чији је пуномоћник Гордана Павловић, адвокат из ..., против тужених – противтужилаца ББ и ВВ, обоје из ..., чији је пуномоћник Милош Лончар, адвокат из ..., ради исплате по тужби и утврђења по противтужби, одлучујући о ревизији тужених – противтужилаца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж 4345/18 од 30.10.2018. године, у седници већа одржаној дана 21.01.2021. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована ревизија тужених – противтужилаца ББ и ВВ, обоје из ..., изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж 4345/18 од 30.10.2018. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Новом Саду П 369/2017 од 17.07.2018. године, ставом првим изреке, обавезани су тужени – противтужиоци да тужиоцу – противтуженом солидарно исплате на име враћања зајма износ од 8.173.788,27 динара са законском затезном каматом од 11.08.2017. године до коначне исплате. Ставом другим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца – противтуженог за исплату законске затезне камате на износ од 8.173.788,27 динара за период од 01.11.2011. године до 11.08.2017. године. Ставом трећим изреке, одбијен је примарни противтужбени захтев тужених – противтужилаца за утврђење ништавости потврде од 11.08.2017. године и да иста не производи правно дејство. Ставом четвртим изреке, одбијен је евентуални противтужбени захтев тужених – противтужилаца којима је тражен поништај потврде од 11.08.2017. године и да иста не производи правно дејство. Ставом петим изреке, обавезани су тужени – противтужиоци да тужиоцу – противтуженом накнаде трошкове парничног поступка у износу од 455.046,82 динара.

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 4345/18 од 30.10.2018. године, жалба тужиоца – противтуженог је усвојена, а жалба тужених – противтужилаца је делимично усвојена, пресуда Вишег суда у Новом Саду П 369/17 од 17.07.2018. године преиначена је у делу одлуке из ставова првог и другог изреке, тако што се тужени – противтужиоци обавезују да тужиоцу – противтуженом уместо износа од 8.173.788,27 динара, солидарно исплате износ од 80.700 евра у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан исплате и камату на тај износ за период од 01.11.2011. године до 25.12.2012. године, по стопи Европске централне банке у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан исплате, а почев од 25.12.2012. године па до исплате, камату по стопи прописаној чланом 4. Закона о затезној камати, док се у преосталом побијаном, а непреиначеном делу жалба тужених – противтужилаца одбија и првостепена пресуда потврђује (став први изреке). Тужени – противтужиоци су обавезани да тужиоцу – противтуженом исплате износ од 239.337,88 динара на име накнаде трошкова жалбеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени - противтужиоци су благовремено изјавили ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 408. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“ 72/11...55/14), Врховни касациони суд је утврдио да ревизија тужених - противтужилаца није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности. Нису учињене ни битне повреде одредаба парничног поступка пред другостепеним судом из члана 407. став 1. тачка 3. ЗПП, на које се неосновано указује ревизијом, јер је другостепени суд у току поступка правилно применио одредбе Закона о парничном поступку, па је одлучио правилном применом члана 386. став 3. Закона о парничном поступку.

Према утврђеном чињеничном стању тужилац и тужени су дугогодишњи познаници, обзиром да је тужилац као адвокат обављао многе правне послове за тужене. У току 2010. године тужилац се због болести одлучио на продају стана са канцеларијом који се налази у улици ... број .. у ..., па је између њега и тужених постигнут договор о купопродаји наведеног стана за уговорену купопродајну цену од 85.000 евра. Договор парничних странака је реализован дана 15.08.2011. године, тако што је између тужиоца као продавца и тужене ВВ као купца закључен уговор о купопродаји непокретности – стана ближе описаног у образложењу првостепене пресуде. У уговору је наведено да купопродајна цена износи 126.000 евра, да је купац исплатио део уговорене цене продавцу у износу од 23.000 евра, а да ће остатак цене исплатити након што му банка одобри средства по основу кредита. Потписи уговорача су истог дана оверени пред Основним судом у Новом Саду под Ов.3 ../11. Стварна цена која је договрена између парничних странака износила је 85.000 евра, али је у уговору наведен већи износ, јер је туженој ВВ приликом уговарања стамбеног кредита предочено да се уговорена купопродајна цена мора повећати за 1/3 вредности како би јој био одобрен кредит у траженом износу од 85.000 евра. Дана 09.09.2011. године туженој су исплаћена средства по основу кредита, након чега је тужиоцу исплаћена уговорена купопродајна цена у износу од 85.000 евра у динарској противвредности. Истог дана тужени су заједно предложили тужиоцу да им позајми 85.000 евра које је примио на име исплате купопродајне цене, уз обавезу да му позајмљени новац врате у року од 30 дана. Тужилац је прихватио предлог тужених и позајмио им је тражени новац. Писмени уговор о зајму није закључен с обзиром на дугогодишње познанство и пословну сарадњу парничних странака током које се развило међусобно поверење и поштовање. Током 2012. године тужени су тужиоцу вратили део зајма у износу од 4.300 евра. Након тога тужилац је од тужених више пута тражио да му врате преостали новац, што исти нису учинили, иако су обећавали да ће измирити своје обавезе. Дана 11.08.2017. године сачињена је писмена потврда у којој је наведено да су у септембру 2011. године тужени позајмили од тужиоца динарску противвредност 85.000 евра и да су се обавезали да позајмљени новац врате зајмодавцу у року од 30 дана. Такође је наведено да су тужени током 2012. године вратили тужиоцу део зајма у износу од 4.300 евра у динарској противвредности, те да су остали у обавези да врате 80.700 евра тужиоцу. Констатовано је да ће се на полеђини потврде уписивати сваки поврат новца, који ће се потписивати од стране тужиоца и тужених. Наведену потврду потписали су зајмопримци ББ и ВВ.