Одредбом члана 404. став 1. ЗПП је прописано да ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права.

Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије на основу одредбе члана 404. став 2. ЗПП, Врховни касациони суд је оценио да нема места одлучивању о ревизији тужиље као изузетно дозвољеној на основу одредбе става 1. тог члана, с обзиром на то да не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или правних питања у интересу равноправности грађана, уједначавањем судске праксе или новим тумачењем права.

Правноснажном пресудом одбијен је тужбени захтев тужиље за опозивања уговора о поклону закљученог између тужиље као поклонодавца и туженог као поклонопримца и да се обавеже тужени да врати тужиљи предметни стан, из разлога што у конкретној ситуацији нема такве неблагодарности на страни туженог, каква је прописана параграфом 567. Грађанског Законика Краљевине Србије, као правилом које се примењује сходно Закону о неважности правних прописа донетих пре 06. априла 1941. године, као и са разлога што у спроведеном поступку није доказано да је на страни поклодавца дошло до таквог осиромашења да не може живети односно да нема основних средстава за живот. У парницама ове врсте, које за предмет имају опозив уговора о поклону, као меродавно право примењују се правна правила СГЗ, а исход спора условљен је утврђеним чињеничним стањем у конкретном случају. Ревизијом се не конкретизује правно питање у погледу примене члана 404. ЗПП са означених разлога уједначавања судске праксе и новог тумачења правних норми. По оцени овог суда, нема места новом тумачењу правила меродавног права након вишедеценијске примене током које је формирана устаљена судска пракса.

У конкретној ситуацији нису испуњени законски услови да се дозволи одлучивање о ревизији тужиље као изузетно дозвољеној из одредбе члана 404. став 1. ЗПП, имајући у виду и да се у образложењу ревизије указује на погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, због чега се ревизија не може изјавити, осим у случају прописаним одредбом члана 407. став 2. ЗПП, а што у конкретној ситуацији није случај, због чега је на основу члана 404. ЗПП одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу одредбе члана 410. став 2. тачка 5. а у вези члана 413. ЗПП, Врховни касациони суд је утврдио да је ревизија тужиље недозвољена.

Тужба је поднета 22.10.2015. године. Вредност предмета спора износи 4.000.000,00 динара.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП је прописано да, ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Како вредност предмета спора побијане правноснажне пресуде не прелази динарску противвредност од 40.000 евра, меродавне за дозвољеност ревизије (узимајући у обзир да је 22.10.2015. године, један евро износио 119.9298 динара и вредност предмета спора изражена у еврима износила 33.352,8447 евра), то ревизија тужиље није дозвољела на основу цитиране одредбе члана 403. став 3. ЗПП.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу члана 413. ЗПП, одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Јелица Бојанић Керкез, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић