Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Бранислава Босиљковића, председника већа, Бранке Дражић, Данијеле Николић, Драгане Бољевић и Гордане Џакула, чланова већа, у парници тужиоца АА из ... чији је пуномоћник Горан Стошић адвокат из ... против туженог ЈП „Путеви Србије“ из Београда, чији је пуномоћник Бранислав Поповац адвокат из ..., ради утврђења ништавости споразума о накнади за експроприсано земљиште и исплати разлике накнаде, одлучујући о ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж 2520/20 од 15.10.2020. године, у седници већа одржаној 31.03.2022. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о посебној ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж 2520/20 од 15.10.2020. године.

ОДБАЦУЈЕ СЕ, као недозвољена, ревизија туженог изјављена против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж 2520/20 од 15.10.2020. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Врању П 3580/18 од 15.07.2020. године, у првом ставу изреке одбијен је приговор апсолутне ненадлежности суда за поступање у овој правној ствари, изјављен од стране туженог. У другом ставу изреке усвојен је тужбени захтев и према туженој утврђено да је ништав споразум о накнади за експроприсано земљиште број ..., закључен 17.10.2011. године између странака код Секретаријата за урбанизам и имовинско-правне послове Града Врање, којим је одређена висина накнаде експроприсано земљиште јер је супротан принудним прописима и јавном поретку. У трећем ставу изреке обавезан је тужени да тужиоцу исплати разлику између исплаћене накнаде за пољопривредно земљиште до припадајуће накнаде за одузето градско грађевинско земљиште, и то за кп. бр. .. и .. уписане у ЛН бр. .. КО ..., у износу од 1.035.072,00 динара са законском затезном каматом од 15.07.2020. године до исплате, док је одбијен тужбени захтев за тражену законску затезну камату на досуђени износ од 17.11.2011. године до 14.07.2020. године. У четвртом ставу изреке обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 215.000,00 динара са законском затезном каматом на износ од 108.000,00 динара почев од дана извршности одлуке до исплате.

Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж 2520/20 од 15.10.2020. године одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена првостепена пресуда у првом, другом обавезујућем делу трећег и у четвртом ставу изреке.

Против правноснажне другостепене пресуде тужени је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучује као изузетно дозвољеној, на основу члана 404. став 1. Закона о парничном поступку.

Према члану 404. ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 87/18), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права. О дозвољености и основаности посебне ревизије одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Предмет тражене правне заштите је утврђивање ништавости споразума о накнади за експроприсано земљиште, закљученог између правног претходника тужиоца и туженог, и исплата разлике између припадајуће и исплаћене накнаде због извршене експропријације земљишта имајући у виду статус експроприсаног земљишта. Одлукама нижестепених судова усвојен је тужбени захтев. Врховни касациони суд налази да у конкретном случају нису испуњени услови за одлучивање о ревизији туженог као изузетно дозвољеној, јер правно схватање изражено у нижестепеним одлукама о ништавости предметног споразума и потраживању разлике новчане накнаде за екпроприсану непокретност, настале као последица ништавости закљученог споразума, у складу је са постојећом судском праксом нижестепених судова и ревизијског суда у примени и тумачењу материјалног права релевантног за пресуђење ове правне ствари, тако да не постоји потреба за новим тумачењем права. Осим тога, правилна примена материјалног права у самом конкретном случају зависи од утврђења чињеничног стања па ни из тог разлога није испуњен закон у смислу који се односи на потребу за уједначавање судске праксе. Такође, ревизијом се указује да је потребно одлучити о ревизији ради уједначавања судске праксе у примени члана 42. Закона о експропријацији односно у погледу начина одређивања висине тржишне вредности непокретности. У спроведеном поступку нижестепени судови су тржишну вредност експроприсаних непокретности утврдили на начин који не одступа од правног схватања о одређивању висине накнаде за експроприсану непокретност израженог кроз одлуке Врховног касационог суда. Поред тога, накнада је утврђена по тржишној цени градског грађевинског земљишта чији је статус, услед доношења Генералног урбанистичког плана Града Врања, правилно утврђен. При том, уз ревизију нису приложене ни одлуке судова који би указивали на постојање другачије судске праксе.

Како у конкретном случају нису испуњени услови из члана 404. став 1. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у првом ставу изреке.

Одлучујући о дозвољености ревизије, применом члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је нашао да је ревизија туженог недозвољена.

Према члану 403. став 3. ЗПП, ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима, ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Тужба ради утврђења ништавости споразума и исплате поднета је 28.03.2017. године, а вредност предмета спора побијаног дела износи 1.035.072,00 динара.

Како вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС ни на дан подношења тужбе, ревизија није дозвољена.

На основу члана 413. ЗПП одлучено је као у другом ставу изреке.

Председник већа – судија

Бранислав Босиљковић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић