Пресудом Апелационог суда у Београду Гж 6143/22 од 02.02.2023. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужене ВВ и потврђена пресуда Првог основног суда у Београду П 43647/21 од 22.06.2022. године у ставу првом, трећем и четвртом изреке. Ставом другим изреке, одбијен је захтев тужене за досуђење трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужена ВВ је благовремено изјавила ревизију, као посебну, из свих законом прописаних разлога у смислу члана 404. Закона о парничном поступку.

Врховни суд је на основу члана 404. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 18/20), оценио да ревизија тужене ВВ није изузетно дозвољена.

Према одредби члана 404. став 1. ЗПП, ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

Из наведеног произилази да су законом изричито прописани додатни, посебни услови, под којима ревизијски суд може изузетно дозволити ревизију и одлучити о овом правном леку и онда када ревизија није дозвољена на основу члана 403. ЗПП.

Истицање погрешне примене материјалног права представља законски разлог за изјављивање посебне ревизије, искључиво уколико због погрешне примене материјалног права у другостепеној одлуци постоји потреба да се размотре правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе или новог тумачења права.

Правноснажном пресудом, у побијаном делу утврђено је да је предметна кућа искључиво ванкњижена сусвојина тужилаца и да је тужена ВВ у обавези да се исели из исте и преда испражњену од лица и ствари тужиоцима применом члана 3., 22. и 37. Закона о основама својинскоправних односа.

Према оцени Врховног суда у конкретном случају нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужене ВВ као изузетно дозвољеној у смислу члана 404. став 1. ЗПП, јер не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе или новог тумачења права, имајући у виду врсту спора, садржину тражене судске заштите, начин пресуђења, као и да је ревизија изјављена из свих законом прописаних разлога, а да се због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања посебна ревизија не може изјавити, јер наведени разлози нису прописани као разлози за изјављивање посебне ревизије одредбом члана 404. став 1. ЗПП.

Из наведених разлога, Врховни суд је применом члана 404. ЗПП, одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија тужене ВВ није дозвољена.

Тужба је поднета 08.02.2019. године. У тужби је наведена вредност предмета спора у износу од 10.000,00 динара, а на који износ је одређена и такса на тужбу у износу од 1.900,00 динара применом Тарифног броја 1. став 1. тачка 1. Таксене тарифе из Закона о судским таксама („Службени гласник РС“ бр. 28/24 ... 95/18).

Према одредби члана 403. став 3. ЗПП ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Како се у конкретном случају ради о имовинскоправном спору у коме вредност предмета спора не прелази меродавну вредност за дозвољеност ревизије у динарској противвредности од 40.000 евра, то ревизија тужене ВВ није дозвољена на основу одредбе члана 403. став 3. ЗПП.

Из наведених разлога, Врховни суд је применом члана 413. ЗПП, одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Весна Станковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић