Пресудом Вишег суда у Новом Пазару Гж 264/19 од 16.04.2019. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужиља и потврђена првостепена пресуда у ставу првом, другом, трећем, четвртом, петом и шестом изреке. Ставом другим изреке, усвојена је жалба тужене и укинута одлука о трошковима поступка садржана у ставу седмом изреке првостепене пресуде и у укинутом делу предмет враћен првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиље су благовремено, изјавиле ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, са позивом на члан 404. ЗПП.

Према члану 404. став 1. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“, бр.72/11, 87/18), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

Предмет овог спора је захтев тужиља за наплату новчаног потраживања из радног односа по основу минималне зараде, признате решењем стечајног суда, а које није у потпуности наплаћено у поступку стечаја ДП „Весна“ из Сјенице. Према Закључку усвојеном на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда одржаној 02.11.2018. године, Република Србија одговара за материјалну штету насталу због потпуног или делимичног неизвршења правноснажних и извршних судских одлука, односно у стечају утврђених потраживања запослених из радног односа, која су без њихове кривице остале неизмирена у поступку стечаја вођеном над стечајним дужником са већинским друштвеним или државним капиталом, уз услов да је претходно утвђрена повреда права на суђење у разумном року. Побијана пресуда не одступа од наведеног закључка, код чињенице да није утврђена повреда права тужиља на суђење у разумном року у стечајном поступку означеног друштвеног предузећа.

Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије на основу члана 404. ЗПП, а имајући у виду напред наведено, Врховни касациони суд је нашао да у овом случају нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужиља, као изузетно дозвољеној, са којих разлога је одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност изјављене ревизије на основу члана 410. став 2. тачка 5. у вези члана 479. став 6. ЗПП, Врховни касационии суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Чланом 468. став 1. ЗПП, прописано је да се споровима мале вредности сматрају спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу који не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, док је чланом 479. став 6. ЗПП прописано да против одлуке другостепеном суда којим је одлучено у спору мале вредности ревизија није дозвољена.

Тужба у овој правној ствари поднета је 20.02.2017. године. Тужиље нису јединствени супарничари, у смислу члана 210. ЗПП, па се оцена дозвољености ревизије цени у односу на сваку од тужиља појединачно. Вредност побијаног дела правноснажне пресуде у односу на сваку од тужиља појединачно, а према средњем курсу НБС на дан подношења тужбе представља динарску противвредност испод 3.000 евра.

Имајући у виду да се у овом случају ради о спору у коме се тужбени захтев односи на новчано потраживање у коме вредност побијаног дела у односу на сваку од тужиља не прелази динарску противвредност 3.000 евра, што значи да се ради о спору мале вредности у коме ревизија није дозвољена, то је и ревизија тужиља недозвољена, применом члана 479. став 6. ЗПП.

Са напред наведених разлога, а на основу члана 413. ЗПП, одлучено је као у ставу другом изреке.

Тужиље нису успеле у поступку по ревизији и зато им не припада право на накнаду трошкова тог поступка, са којих разлога је одлучено као у ставу трећем изреке.

Председник већа – судија

Слађана Накић Момировић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић