Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 1602/19 од 16.04.2019. године, одбијена је жалба туженог и потврђена пресуда Вишег суда у Сремској Митровици П 497/17 од 17.01.2019. године у побијаном делу којим је усвојен тужбени захтев и предлог тужиоца за одређивање привремене мере (ставови први и пети изреке), као и одлука о трошковима поступка (став други изреке).

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је изјавио ревизију из свих разлога предвиђених чланом 407. став 1. тачка 3. и 4. ЗПП.

Испитујући побијану пресуду применом члана 408. Закона о парничном поступку - ЗПП (''Службени гласник РС'', бр.72/11...87/18), Врховни касациони суд је утврдио да ревизија туженог није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. У ревизији се неосновано указује да у овој правној ствари није надлежан за суђење суд опште надлежности, већ привредни суд, имајући у виду да није реч о спору из члана 25. став 1. тач.1. и 3. Закона о уређењу судова.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је као зајмодавац закључио више уговора о зајму са привредним друштвом „Био Ретур“ из Шида као зајмопримцем, а тужени је примљене износе уплаћивао на рачун привредног друштва „L.A.B.B. Group“ ДОО, чији је један од оснивача. Између тужиоца и ББ, закључен је 24.02.2009. године уговор о преносу удела којим је констатовано да тужилац као преносилац без накнаде преноси на ББ као стицаоца удео у друштву и то 100% удела, а ББ је постао оснивач и једини члан друштва туженог, што је спроведено кроз регистар Агенције за привредне регистре. Како тужиоцу позајмице нису враћене, тужилац је пред Привредним судом у Сремској Митровици у предмету П 205/16, покренуо поступак ради наплате дуга од 15.606.000,00 динара, као 265.283,77 евра, а пресудом су тужиоцу признати трошкови поступка од 944.576,47 евра. Ова пресуда је постала правноснажна 02.10.2018. године, када је пресудом Привредног апелационог суда Пж 442/17 од 02.10.2018. године одбијена као неоснована жалба туженог „Био Ретур“ и потврђена пресуда Привредног суда у Сремској Митровици П 205/206 од 20.10.2016. године. У току поступка за наплату потраживања које је тужилац имао према туженом предузећу „Био Ретур“, закључен је Уговор о преносу удела између Предузећа „Био Ретур“ као преносиоца и овде туженог предузећа „Биотранс“ 23.04.2015. године, којим су уговарачи сагласно констатовали да је преносилац члан привредног друштва „L.A.B.B. Group”, да је власник удела у друштву у висини од 16,5% основног капитала, а чланом 2. уговорено је да даном закључења овог уговора преносилац преноси без накнаде на стицаоца удео у друштву у висини од 16,5% основног капитала друштва, што представља уписани новчани капитал: 116.608,27 евра и уплаћени новчани капитал 15.832.662,5 РСД. Уговор је оверен пред Управом градске општине Стари Град у Београду 28.04.2015. године.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања правилно су нижестепени судови применили материјално право, када су усвојили тужбени захтев.

У конкретном случају предузеће „Био Ретур“ је тужиочев дужник по основу више закључених уговора о зајму, што је утврђено правноснажном пресудом Привредног суда у Сремској Митровици П 205/2016 од 20.10.2016. године (која је постала правноснажна 02.10.2018. године). Предузеће „Био Ретур“ је без средстава која би била враћена тужиоцу као зајмодавцу, а 2015. године је зајмопримац – дужник закључио Уговор о преносу удела којим је као преносилац пренео без накнаде на стицаоца, овде тужено предузеће „Биотранс“ удео у висини од 16,5% основног капитала у привредном друштву „L.A.B. B. Group“ што је једина имовина коју је имао тужиочев дужник предузеће „Био Ретур“. По оцени Врховног касационог суда, како је тужиочев дужник – предузеће „Био Ретур“ располагалао једином имовином из које је било могуће наплатити тужиочево доспело потраживање, а ова имовина је као оснивачки улог у привредном друштву „L.A.B.B. Group“ пренео овде туженом предузећу, на тај начин тужиочев дужник је осујетио наплату тужиочевог доспелог потраживања. Закон о облигационим односима у члану 280. прописује да сваки поверилац чије је потраживање доспело за исплату, и без обзира кад је настало, може побијати правну радњу свог дужника која је предузета на штету поверилаца (став 1.); сматра се да правна радња предузета на штету поверилаца ако услед њеног извршења дужник нема довољно средстава за испуњење повериочевог потраживања (став 2.). Чланом 281. став 3. истог закона, прописано је да код бесплатних располагања и са њима изједначених правних радњи сматра се да је дужник знао да предузетим располагањем наноси штету повериоцима, и за побијање тих радњи не захтева се да је трећем лицу то било познато или могло бити познато.

У складу са цитираним законским одредбама испуњени су услови да тужилац као поверилац побија правне радње дужника у циљу наплате свог доспелог потраживања, на тај начин што ће одредбе уговора од 2015. године којим је дужник расплагао целокупном својом имовином (оснивачким улогом) у корист туженог, бити без дејства према тужиоцу као повериоцу јер је овом правном радњом дужник тужиоца онемогућио да намири потраживање које му је утврђено правноснажном пресудом Привредног суда у Сремској Митровици П 205/2016 од 20.10.2016. године. У том смислу правилан је закључак нижестепених судова да је дужник знао да предузетом радњом наноси штету повериоцу, јер је бесплатно располагао својим оснивачким уделом као једином имовином у корист овде туженог и на тај начин онемогућио тужиоца да наплати своје доспело потраживање. Имајући у виду наведено, испуњени су услови прописани члановима 208, 281. став 3, 283, 284. и 285. ЗОО, те правна радња – уговор који је закључен 2015. године, губи дејство према тужиоцу колико је потребно за испуњење његових потраживања.

Стога су неосновани ревизијски наводи да је побијаном пресудом погрешно примењено материјално право.

Ревизијским наводима се указује на погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, што није разлог за изјављивање ревизије, како је то прописано чланом 407. став 3. ЗПП.

На основу члана 414. став 1. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Весна Поповић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић