Против правноснажне пресуде донете у другом степену ревизију су изјавиле обе стране и то тужилац против става II и III изреке, због погрешне примене материјалног права а тужени против става I изреке, због битне повреде одредаба парничног поступка, непотпуно и неправилно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Врховни суд је испитао дозвољеност изјављених ревизија на основу одредбе члана 410. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 10/23 – др. закон) и нашао да ревизије нису дозвољене.

Чланом 28. ЗПП, прописано је да када је за утврђивање стварне надлежности, права на изјављивање ревизије и у другим случајевима предвиђеним у том закону, меродавна вредност предмета спора, као вредност предмета спора узима се само вредност главног захтева (став 1). Камате, уговорна казна и остала споредна тражења, као и парнични трошкови, не узимају се у обзир ако не чине главни захтев (став 2).

Тужилац је ревизију изјавио против другостепене пресуде у делу у коме је одлучено о трошковима поступка. Како трошкови поступка представљају споредно потраживање, то се према цитираном члану 28. ЗПП, не узимају у обзир приликом оцене права на изјављивање ревизије у ситуацији када не чине главни захтев, из ког разлога ревизија тужиоца у том делу није дозвољена. Уз то, решење којим је одлучено о трошковима поступка није решење из члана 420. став 1. ЗПП, јер се тим решењем поступак правноснажно не окончава.

Околност што је другостепени суд преиначио одлуку о трошковима поступка, не чини ревизију дозвољеном у смислу члана 403. став 2. тачка 2. ЗПП, с обзиром да ревизија изјављена против решења о трошковима поступка никад није дозвољена према врсти одлуке спора која се њом побија у смислу члана 403. у вези са чланом 28. став 1. и 420. став 6. ЗПП.

Ревизија тужиоца није дозвољена ни против решења којим је другостепени суд укинуо првостепену пресуду и одбацио тужбу у делу захтева за обавезивање туженог да дозволи упис права својине тужиоца у катастар непокретности и исправку међних линија и површине парцела странака.

Према члану 403. став 3. ЗПП, ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужбу са својинско-правним захтевом тужилац је поднео 20.01.2014. године а вредност предмета спора је 100.000,00 динара.

Имајући у виду да се ради о имовинскоправном спору у коме вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, следи да ревизија тужиоца није дозвољена на основу одредбе члана 403. став 3. ЗПП.

У конкретном случају не може се применити члан 403. став 2. тачка 3. ЗПП, којим је прописан случај када другостепени суд одлучујући о жалби укине првостепену пресуду и одлучи о захтевима странака. Ово стога што је укидањем првостепене пресуде другостепени суд одбацио тужбу, а решење о одбачају тужбе не представља врсту мериторне одлуке, односно тим решењем не одлучује се о тужбеном захтеву.

Одредбом члана 85. став 1. ЗПП, прописано је да странке могу да предузимају радње у поступку лично или преко пуномоћника, а ставом 6. истог члана да странку мора да заступа адвокат у поступку по ванредним правним лековима, изузев ако је сам адвокат.

Одредбом члана 410. став 2. тачка 1. ЗПП, прописано је да је ревизија недозвољена ако је ревизију изјавило лице које није овлашћено на подношење ревизије.

Како је тужени ревизију против другостепене пресуде изјавио лично, а није адвокат, то је ревизија туженог у смислу цитиране одредбе изјављена од неовлашћеног лица и као таква одбачена.

Из тих разлога, на основу члана 413. Закона о парничном поступку одлучено је као у изреци.

Председник већа - судија

Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић