Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужилац је благовремено изјавио ревизију због битне повреде одредаба Закона о парничном поступку и због погрешне примене материјалног права, с тим да је предложио да се ревизија сматра изузетно дозвољеном, на основу члана 404. Закона о парничном поступку.

Тужени „Електромрежа Србије“ а.д. Београд је поднео одговор на ревизију.

Одредбом члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14 и 87/18 - у даљем тексту: ЗПП) прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија), а о дозвољености и основаности те ревизије одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Правноснажном другостепеном пресудом одлучено је о захтеву за исплату накнаде на име умањене тржишне вредности непокретности. По оцени Врховног касационог суда, побијана одлука другостепеног суда је у складу са установљеном судском праксом и правним ставом израженим у одлукама ревизијског суда (правни став грађанског одељења Врховног касационог суда од 23.01.2017. године) да у поступцима накнаде штете због умањене тржишне вредности непокретност због преласка каблова електричне енергије преко катастарске парцеле тужиоца, где одредбама Закона о основама својинскоправних односа а ни другим законом није прописан посебан рок застарелости, због чега право на име накнаде по наведеном основу застарева у општем року од 10 година из члана 371. Закона о облигационим односима, а рок застарелости почиње да тече од стављања у функцију електромреже. У конкретном случају предметни далековод пуштен је у рад 1985. године, а како је тужба због умањења тржишне вредности земљишта због установљена службености поднета дана 22.09.2017. године, то је захтев тужиоца за накнаду штете застарео.

Сходно изнетом, Врховни касациони суд је нашао да у конкретном случају нису испуњени услови из члана 404. ЗПП за одлучивање о посебној ревизији тужиоца, јер нема потребе за уједначавањем судске праксе у овој врсти спора. Указивање тужиоца у ревизији на постојање другачијих одлука (пресуда Основног суда у Краљеву – Судска јединица Рашка П 4269/10 од 14.12.2012. године) не указује нужно и на другачији правни став изражен у тој одлуци, јер правилна примена материјалног права у споровима са тужбеним захтевом као у конкретном случају зависи од утврђеног чињеничног стања.

Такође, нема потребе за разматрањем правног питања од општег интереса или правног питања у интересу равноправности грађана, као ни потребе за новим тумачењем права.

Из наведених разлога, на основу члана 404. ЗПП одлучено је као у ставу првом изреке.

Одлучујући о дозвољености ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинско – правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој правној ствари поднета је дана 29.02.2017. године. Вредност предмета побијаног дела износи 3.770.080,00 динара, који износ не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Имајући у виду да се ради о имовинско – правном спору у коме вредност предмета спора не прелази законом прописан ревизијски цензус за допуштеност ревизије по члану 403. став 3. ЗПП, то је Врховни касациони суд нашао да је ревизија недозвољена.

Из тог разлога, на основу члана 413. ЗПП одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић