Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж 348/18 од 19.02.2019. године, ставом првим изреке одбијена је као неоснована жалба тужилаца и првостепена пресуда је потврђена у ставу првом, у ставу другом и у делу става трећег изреке којим је одбијен тужбени захтев за утврђење према туженима Граду Крагујевцу и ЈП „Путеви Србије“ да је тужилац по основу градње сопственим средствима и сопственим радом власник и држалац са целином помоћне зграде ближе описаним као у том ставу изреке и захтев за утврђење по истом основу тужиље ББ према туженом ВВ, те у делу става четвртог изреке којим је тужиља обавезана да туженом ВВ накнади трошкове парничног поступка у износу од 206.390,00 динара. Ставом другим изреке, првостепена пресуда је преиначена у преосталом делу става трећег изреке и става четвртог изреке, тако што је усвојен тужбени захтев тужиоца АА и утврђено према туженом ВВ из ... да је тужилац по основу градње сопственим средствима и сопственим радом власник и држалац са целином помоћне зграде, означене као зграда бр. 2 „помоћна зграда“ постојећој на кп. .. у улици ... број .., све уписано у лн. бр. .. КО ... што је тужени дужан да призна, дозволи и трпи да се тужилац на основу ове пресуде књижи код СКН ... и у односу на тужиоца АА из ... и туженог ВВ из ... одређено је да свака странка сноси своје трошкове поступка. Ставом трећим изреке, укинуто је решење о трошковима поступка садржано у ставу четвртом изреке у делу којим су обавезани тужиоци да туженом ВВ из ... на износ од 206.290,00 динара плате законску затезну камату од извршности до исплате.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену у потврђујућем делу тужиоци су благовремено изјавили ревизију због погрешне примене материјалног права, с`тим што су предложили да се ревизија сматра изузетно дозвољеном на основу члана 404. ЗПП, ради уједначавања судске праксе.

Према члану 404. ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11, 55/14), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса, или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и кад је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). Према ставу 2. истог члана, о дозвољености и основаности ревизије из става 1. овог члана одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Правноснажном пресудом у побијајућем делу одлучено је одбијањем тужбеног захтева за утврђење права власништва и коришћења на непокретностима (парцелама и зградама које су биле предмет оставинског поступка правног претходника странака) по основу извршеног усменог споразума о деоби непокретности. Врховни касациони суд налази да у конкретном случају нису испуњени услови из члана 404. ЗПП, јер примена материјалног права у односу на предмет овог спора (утврђење права власништва и коришћења на непокретностима (парцелама и зградама које су биле предмет оставинског поступка правног претходника странака) по основу извршеног усменог споразума о деоби непокретности) као и постојање активне и пасивне легитимација странка у спору везана је за конкретно чињенично стање и решење спорног односа, па нема услова да се о ревизији изузетно одлучује у циљу разматрања правних питања од општег интереса, уједначавања судске праксе или ради новог тумачења права. Одлуке приложене уз ревизију којима тужиоци указују на евентуално другачије одлучивање у истом правном питању у споровима са оваквим тужбеним захтевом не указује нужно на исказан различити правни став у тим одлукама, будући да правилна примена материјалног права у тим споровима зависи од утврђеног чињеничног стања сваког конкретног случаја, па није испуњен ни услов уједначавања судске праксе. Осим тога, ревизијом се оспорава оцена доказа и утврђено чињенично стање, што није разлог за изузетну ревизију.

Код таквог стања, како у конкретном случају нису испуњени услови из члана 404. став 1. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Чланом 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој правној ствари, поднета је 06.05.2014. године, а вредност предмета спора побијаног дела је 500.000.00 динара, што према средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, представља износ испод 40.000 евра.

Како се у конкретној правној ствари ради о имовинскоправном спору у коме се тужбени захтев односи на неновчано потраживање при чему вредност предмета спора побијаног дела у износу од 500.000,00 динара очигледно не прелази динарску противвредност 40.000 евра, то је Врховни касациони суд оценио да ревизија није дозвољена применом члана 403. став 3. ЗПП.

На основу изнетог, применом члана 413. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Весна Поповић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић