Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужена је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права, с позивом на одредбу члана 404. ЗПП.

Испитујући дозвољеност изјављене ревизије у смислу члана 404. став 1. ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 10/23), а у вези члана 92. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, број 10/23), Врховни суд је оценио да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужене као о изузетно дозвољеној.

Према одредби члана 404. став 1. ЗПП, ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе као и када је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). О дозвољености и основаности ревизије из става 1. овог члана одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија (став 2).

Одлучујући о дозвољености ревизије у смислу члана 404. ЗПП, Врховни суд је оценио да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној јер не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачења права. Предмет тражене правне заштите, о коме је одлучено побијаном правноснажном пресудом је исплата накнаде због повреде имовинског ауторског права тужиље настале неовлашћеним искоришћавање ауторског дела уџбеника „ВВ“ у периоду од 01.01.2012. године до 31.12.2016. године која повреда је извршена тако што је тужена у том временском периоду вршила неовлашћено фотокопирање предметног уџбеника и ставила у промет тако начињене фотокопије без да је са тужиљом, као носиоцем ауторског права закључила уговор о уступању ауторских права на основу којег би тужена имала право да искоришћава предметно ауторско дело и ставља га у промет. О овом праву тужиље судови су одлучили уз примену материјалног права цитираног у образложењима одлука које је у складу са правним схватањем израженим кроз одлуке овога суда у којима је одлучивано о захтевима тужилаца са истим или сличним чињеничним стањем и правним основом – о праву на накнаду штете због повреде имовинског ауторског права аутора у висини правилно одређеној применом члана 206. Закона о ауторским и сродним правима. Имајући у виду разлоге на којима су засноване пресуде нижестепених судова и примени материјалног права, да је накнада због повреде имовинског ауторског права досуђена у висини троструког износа ауторског хонорара који је тужиља остварила за продати примерак уџбеника досуђена у складу са чланом 206. Закона о ауторским и сродним правима, по цени Врховног суда нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужене као изузетно дозвољеној. Делом ревизијских разлога указује се на погрешно утврђено чињенично стање из којих разлога се изузетна ревизија не може изјавити.

Сходно изнетом, применом члана 404. став 2. ЗПП одлучено је као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је оценио да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба ради заштите имовинског ауторског права и накнаде поднета је 22.05.2017. године а поднеском од 26.02.2021. године тужбени захтев је усклађен са достављеним налазом и мишљењем судског вештака његовим умањењем. Вредност побијаног дела је 176.220,00 динара.

Имајући у виду да се у конкртетном случају ради о имовинскоправном спору који се односи на новчано потраживање у коме вредност предмета спора побијаног дела не прелази динараску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, Врховни суд је оценио да ревизија тужене није дозвољена применом одредби члана 403. став 3. ЗПП.

Ревизија тужена није дозвољена ни сходно одредби члана 214а Закона о ауторским и сродним правима („Службени гласник РС“, бр. 104/09 ... 66/19) којом је прописано да је ревизија увек дозвољена у споровима због повреде ауторских и сродних права када се не односе на имовинскоправни захтев. Обзиром да је предмет тражене правне заштите исплата накнаде због повреде имовинског ауторског права односно имовинскоправни захтев то ревизија тужене није дозвољена ни по наведеној законској одредби.

Са свега изнетог, на основу члана 413. у вези члана 410. став 2. тачка 5. а у вези члана 403. став 2. тачка 1. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Драгана Маринковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић