Применом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС" бр.72/11 и 55/14), посебна ревизија се може изјавити због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судеке праксе, као и ако је потребно ново тумачење права. Према ставу 2. истог члана, испуњеност услова за изузетну дозвољеност ревизије Врховни касациони суд цени у већу од пет судија.

Предмет спора је исплата износа од 6.609,60 динара на име пружених комуналних услуга туженом у периоду од 01.09.2011. године до 31.08.2012. године.

Врховни касациони суд налази да у конкретном случају нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, с обзиром да се ревизијом оспорава утврђено чињенично стање, а одлука другостепеног суда о основаности тужбеног захтева заснована је на примени одговарајућих одредаба материјалног права, код чињенице да тужилац није пружао услуге туженом на начин прописан одлуком о поверавању обављања послова комуналне делатности сакупљања, одвоза и одлагања комуналног чврстог отпада на територији општине Смедеревска Паланка и уговором о поверавању обављења послова комуналне делатности сакупљања, одвоза и одлагања комуналног чврстог отпада за општину Смедерево. Правилна примена права у споровима са захтевом као у конкретном случају, зависи од утврђеног чињеничног стања, па не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачења права, због чега је одлучено као у ставу првом изреке.

Правноснажна пресуда Основног суда у Великој Плани-Судска јединица у Смедеревској Паланци П 503/2017 од 22.08.2017.године, приложена уз ревизију, не оправдава одлучивање о посебној ревизији тужиоца јер између ове парнице и парнице окончане наведеном правноснажном пресудом не постоји идентитет чињеничног стања. Наиме, у поступку који је окончан означеном правноснажном пресудом утврђено је да је тужилац пружао комуналне услуге у складу са законом и закљученим уговором и да зато основано потражује исплату накнаде.

Испитујући дозвољеност ревизије применом чл. 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС", број 72/11 ... 55/14), Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 468. став 1. ЗПП, нрописано је да се споровима мале вредности сматрају спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу који не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, док према члану 479. став 6. ЗПП, против одлуке другостепеног суда којом је одлучено у спору мале вредности ревизија није дозвољена.

Тужба ради исплате је поднета 28.01.2013. године, а вредност предмета спора је 6.609,60 динара.

Имајући у виду да се у конкретном случају ради о спору у коме вредност предмета спора не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, што значи да се ради о спору мале вредности у коме ревизија није дозвољена, то је и ревизија тужиоца недозвољена, применом члана 479. став 6. ЗПП.

У споровима мале вредности дозвољеност ревизије се не цени према одредби члана 403. став 2. тач. 2. и 3. ЗПП, па преиначење првостепене пресуде од стране другостепеног суда није од утицаја на дозвољеност изјављене ревизије.

На основу члана 413. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић