Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је изјавила благовремену ревизију побијајући пресуду у целости због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Врховни суд је испитао дозвољеност ревизије тужиље изјављене против решења садржаног у ставу другом изреке побијане пресуде којим је одбачена, као недозвољена жалба тужене Агроиндустријско комерцијалне банке „AIK Banka“ а.д. Београд изјављена против дела става првог изреке пресуде Ваљеву П 47/22 од 20.02.2023. године, применом одредбе члана 410. став 2. тачка 4. у вези члана 420. став 1. и 6. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'', бр. 72/11 ... 18/20), и члана 92. Закона о уређењу судова (''Службени гласник РС'', бр. 10/23), па је утврдио да је ревизија у том делу недозвољена.

Одредбом члана 410. став 2. тачка 4. Закона о парничном поступку, прописано је да је ревизија недозвољена ако лице које је изјавило ревизију нема правни интерес за подношење ревизије.

Тужиља нема интерес за подношење ревизије против решења садржаног у побијаној пресуди којим је одбачена жалба тужене Агроиндустријско комерцијалне банке „AIK Banka“ а.д. Београд, јер се то решење не односи на њу.

На основу одредбе члана 413. Закона о парничном поступку, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Врховни суд је испитао правноснажну пресуду у преиначујућем делу, применом одредбе члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, и утврдио да је ревизија тужиље неоснована.

У поступку није утврђена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. тав 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју Врховни суд пази по службеној дужности. Тужиља у ревизији указује на битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. Закона о парничном поступку, међутим, та битна повреда није разлог због ког ревизија може да се изјави у смислу одредбе члана 407. став 1. тачка 2. истог Закона.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља и тужени ББ из ... су супружници који су брак закључили 1973. године. У току брака стекли су право својине на кп бр. .., потез „...“, површине 295 м2, шума IV класе и кп р. .. површине 254 м2, градско грађевинско земљиште. На кп бр. .., супружници су саградили породичну стамбену зграду у основи површине 61 м2, која се састоји од подрума, приземља и поткровља, а за који објекат је издата употребна дозвола 20.05.1997. године. Куповину парцела и изградњу објекта финансирали су супружници из својих примања остварених зарадом, коју је тужиља остваривала у периоду од 1980. године до 2006. године када је отишла у пензију, а тужени ББ, приходима стеченим од сопствених приватних предузећа. Предметне непокретности су биле уписане као искључиво власништво туженог ББ који је, за потребе свог посла, 28.11.2003. године те непокретности оптеретио хипотеком уписаном у корист „Алфа фактор факторинг“ д.о.о. Београд. Тужиља се изјаснила да је за постојање хипотека сазнала 2013. године када су „у кућу долазили људи који су је размеравали“. На основу хипотеке, закључен је уговор о купопродаји непокретности, оверен пред Основним судом у Ваљеву, Судска јединица у Мионици Ов 312/11 од 18.02.2011. године, којим је хипотека реализована у корист хипотекарног повериоца „Алфа фактор факторинг“ д.о.о. Београд. Потом су предметне непокретности, у извршном поступку извршног повериоца „Алфа банка Србије“ а.д. Београд (правни претходник тужене АИК банке), против извршног дужника „Алфа фактор факторинг“ д.о.о. Београд, закључком Основног суда у Мионици И 2344/13 од 10.11.2016. године предата „Алфа банци Србија“ а.д. Београд у својину. Тужена Агроиндустријско комерцијална банка „AIK Banka“ а.д. Београд, је, као правни следбеник „Алфа банка Србија“ а.д. Београд, уписан у јавним књигама као њихов власник.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је утврдио право сувласништва тужиље на предметним непокретностима применом одредбе члана 321, 322, 323, 324. Закона о браку и породичним односима, који је важио у време успосатављања хипотеке у корист „Алфа фактор факторинг“ д.о.о. Београд, налазећи да околност да је правни претходник тужене „AIK Banka“ а.д. Београд, стекао целокупну непокретност у извршном поступку није од утицаја на законитост стицања тужиља имајући у виду да својински удео тужиље од ½ није могао бити предмет извршења, јер је исти оптерећен, пренет на тадашњег извршног дужника „Алфа фактор факторинг“ д.о.о. Београд, без сагласности власника, тј. тужиље. Првостепени суд закључује да заштита од штетних последица нетачног уписа права на непокретности важи само у односу на савесног стицаоца хипотеке, а та законска претпоставка о његовој савесности је оборена изостанком писмене, оверене, изјаве којом се тужиља, као носилац права неподељене заједничке својине хипотековане непокретности, дате јасно и изричито пред овлашћеним органом на начин прописан законом, сагласила са конституисањем хипотеке на целокупним предметним непокретностима.

Другостепени суд је преиначио првостепену пресуду у односу на Агроиндустријско комерцијалну банку „AIK Banka“ а.д. Београд, тако што је тужбени захтев тужиље одбио применом одредбе члана 20. Закон о основама својинско правних односа, налазећи да је тај тужени стекао право својине на предметним непокретностима одлуком државног органа, односно на основу закључка Основног суда у Мионици И 2344/13 од 10.11.2016. године и предајом предметних непокретности постао власник оригинарним начином стицања у ком случају не постоји сукцесија, већ истискивање ранијег права пошто је његово даље постојање несагласно са егзистенцијом новог права.

По оцени Врховног суда, другостепени суд је правилно применио материјално право.

Одредбом члана 20. став 1. Закон о основама својинско правних односа, прописано је да се право својине стиче по самом закону, на основу правног посла и наслеђивањем. Право својине стиче се и одлуком државног органа на начин и под условима одређеним законом (став 2). Ради се о оригинарном начину стицања права својине у ком случају нови власник не заснива своје право на праву претходног власника. Могуће је да у моменту стицања права својине није постојало право на ствари (напуштена ствар-члан 32) или је постојало право али право новог власника има потпуно самосталан начин настанка права својине и тада нема сукцесије права са ранијег на новог власника, што је овде случај.

У конкретном случају, тужени Агроиндустријско комерцијална банка „AIK Banka“ а.д. Београд, је право власништва на предметним непокретностима стекла у извршном поступку вођеним од стране њеног правног претходника („Алфа банка Србија“ а.д. Београд) у својству извршног повериоца, против извршног дужника „Алфа фактор факторинг“ д.о.о. Београд, Закључком Основног суда у Мионици И 2344/13 од 10.11.2016. године, на основу одредбе члана 20. став 2. Закон о основама својинско правних односа. Због тога је указивање тужиље на чињеницу да је она сувласник предметних непокретности по основу стицања у брачној заједници са туженим ББ из ..., без утицаја на одлучивања, јер тужени Агроиндустријско комерцијална банка „AIK Banka“ а.д. Београд, своје право власништва на предметним непокретностима не заснива на правном послу, као основу стицања, па су неосновани навод ревизије тужиље о погрешној примени материјалног права.

Правилна је и одлука о трошковима парничног поступка јер је донета правилном применом одредбе члана 153. став 1, 154. и 165. став 2. Закона о парничном поступку.

На основу одредбе члана 414. став 1. Закона о парничном поступку, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Председник већа – судија

Гордана Комненић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић