Против решења Вишег суда у Лесковцу, тужилац је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о изјављеној ревизији одлучи у складу са одредбом члана 404. Закона о парничном поступку.

Врховни касациони суд налази да су испуњени услови за одлучивање о ревизији тужиоца као изузетно дозвољеној, у смислу члана 404. Закона о парничном поступку, ради уједначавања судксе праксе поводом права на накнаду трошкова у описаној чињенично-правној ситуацији.

Из наведених разлога, одлучено је као у ставу првом изреке.

Испитујући побијано решење о трошковима поступка у смислу члана 408, у вези одредбе члана 420. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је утврдио да је ревизија тужиоца основана.

У поступку доношења другостепеног решења није учињена битна повреда одредбе парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Првостепеном пресудом усвојен је тужбени захтев тужиоца за уплату доприноса надлежном ПИО фонду, у ком делу првостепена пресуда није била предмет одлучивања у другостепеном поступку, а није ни у ревизијском. Првостепени суд је одлучио о трошковима поступка на тај начин што је обавезао тужену, као страну која је изгубила у спору, да тужиоцу накнади трошкове првостепеног поступка.

Другостепени суд је одлучујући о жалби тужене, изјављеној против решења о трошковима поступка, исто преиначио и одлучио да свака странка сноси своје трошкове поступка. Наведену одлуку о трошковима другостепени суд образлаже разлозима да је тужилац успео у спору у незнатном делу.

Врховни касациони суд сматра да се основано ревизијом тужиоца указује на погрешну примену материјалног права, учињену у побијаној другостепеној одлуци.

Одредбом члана 153. став 1. Закона о парничном поступку прописано је да странка која у целини изгуби парницу дужна је да противној странци накнади трошкове. Одредба члана 153. у ставу 2. предвиђа да ако странка делимично успе у парници, суд може с обзиром на постигнути успех да одреди да свака странка сноси своје трошкове или да једна странка накнади другој сразмеран део трошкова. Сходно ставу 3 исте одредбе, суд може да одлучи да једна странка накнади све трошкове које је противна странка имала, ако противна странка није успела само у сразмерно незнатном делу свог захтева, а због тог дела нису настали посебни трошкови.

У конкретном случају тужилац је у целости успео у спору. Чињеница да је износ постављеног и усвојеног тужбеног захтева низак, не искључује, нити ограничава право тужиоца на накнаду трошкова поступка у тој парници, у којој је успео у спору. Не може се прихватити становиште другостепеног суда да је тужилац успео са незнатним износом. Тужилац је успео у целини са постављеним тужбеним захтевом без обзира што је у питању мали новчани износ који се тужбом потражује. Услед наведеног, нема места одлуци да свака странка сноси своје трошкове поступка, односно тужена је као страна која је у целости изгубила спор у складу са одредбом члана 153. став 1. Закона о парничном поступку дужна да тужиоцу накнади трошкове поступка.

У складу са наведеним, Врховни касациони суд је преиначио другостепену одлуку о трошковима поступка и на основу члана 416. став 1. Закона о парничном поступку одлучио као у ставу другом изреке.

Тужена је обавезана да тужиоцу накнади трошкове ревизијског поступка у износу од 12.000,00 динара за састав ревизије.

У складу са изнетим, одлучено је као у ставу трећем изреке.

Председник већа-судија

др Драгиша Б. Слијепчевић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић