Допунском пресудом Основног суда у Руми П 446/19 од 05.10.2021. године, одбачен је тужбени захтев којим је тражено да се укине решење Општине Пећинци – Општинска управа, Одљење за буџет и финансије – Локална пореска администрација Пећинци број 433-102/2017-III-03 од 21.08.2017. године.

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 1774/21 од 02.12.2021. године, ставом првим изреке, жалба тужене Општине Пећинци је делимично усвојена а делимично одбијена и првостепена пресуда допуњена пресудом од 05.10.2021. године је потврђена у делу одлуке којим је утврђено да је недозвољено извршење на непокретностима ближе описаним у том ставу изреке, а које је одређено решењем о принудној наплати пореске обавезе из непокретности, издатим од стране Општине Пећинци, Општинска управа – Одељење за буџет и финансије, Локална пореска администрација Пећинци од 21.08.2017. године, као и у делу одлуке о одређивању привремене мере. Ставом другим изреке, укинута је првостепена пресуда у делу одлуке којом је обустављен порески извршни поступак одређен решењем ближе означеним у том ставу изреке и укинуте све извршне радње у односу на предметне непокретности а тужена дужна трпети да РГЗ Служба за катастар непокретности Пећинци изврши брисање уписаних терета и забележби у листу непокретности на начин ближе описан у том ставу изреке и у том делу тужба је одбачена. Ставом трећим изреке, преиначена је одлука о трошковима поступка, тако што су тужени обавезани да тужиљи солидарно накнаде трошкове поступка у износу од 287.000,00 динара са законском затезном каматом од дана извршности пресуде до исплате и то тако што је тужени „La ferme“ АД Београд обавезан да тужиљи на име трошкова поступка исплати износ од 129.145,00 динара са законском затезном каматом од дана извршности пресуде до исплате. Ставом четвртим изреке, одбијен је захтев тужене Општине Пећинци за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, у делу којим је потврђена првостепена пресуда и одлуци о трошковима поступка, тужена Ошштина Пећинци је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права са предлогом да се о ревизији одлучује као изузетно дозвољеној на основу члана 404. Закона о парничном поступку, ради уједначавања судске праксе.

Према члану 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 72/11...18/20), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). О дозвољености и основаности ревизије из става првог овог члана одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија (став 2.).

По оцени Врховног касационог суда, услови за примену института изузетно дозвољене ревизије из члана 404. став 1. ЗПП у конкретном случају нису испуњени јер нема разлога који указују на потребу разматрања правних питања од општег интереса или правних питања у интересу равноправности грађана, као и новог тумачења права. Правноснажном пресудом одлучено је о захтеву тужиље на основу члана 85. Закона о преском поступку и пореској администрацији (излучна тужба). Право својине није нужно једино право које је подобно да спречи извршење, већ савесни стицалац који има ваљан правни основ за стицање права својине – уговор о купопродаји, закључен пре него што је одређено извршење, који је у целини извршен, у односу на друга лица се појављује као претпостављени власник са својинским овлашћењима и правом на заштиту, без обзира што у време доношења решења о извршењу није извршио упис свог права у катастру непокретности и тако стекао својину у смислу члана 33. Закона о основама својинско-правних односа. Тужена у ревизији указује на потребу уједначавања судске праксе и правно становиште изражено у одлуци Врховног касационог суда Рев 2156/2020, али како није реч о идентичној чињеничној и правној ситуацији као што је ова, то нема потребе за одлучивањем о ревизији ради уједначавања судске праксе. На основу изнетог, Врховни касациони суд је на основу члана 404. став 2. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозовљеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да изјављена ревизија није дозвољена.

Према члану 403. став 3. ЗПП ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Тужба у овој парници поднета је 08.07.2019. године, а вредност предмета спора је 2.700.000,00 динара.

Како се у конкретном случају ради о имовинско-правном спору у коме вредност предмета спора побијаног дела очигледно не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.

На основу члана 413. ЗПП одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Драгана Маринковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић