Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени су изјавили ревизије, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног прав, с тим што су предложили да се ревизије сматрају изузетно дозвољеним, на основу члана 404. ЗПП.

Применом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“ бр.72/11 и 55/14), посебна ревизија се може изјавити због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда, потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и када је потребно ново тумачење права. Према ставу 2. истог члана, испуњеност услова за изузетну дозвољеност ревизије Врховни касациони суд цени у већу од пет судија.

Правноснажном пресудом одлучено је о захтеву тужиоца за накнаду штете у виду изгубљене добити, због нереализованог приноса соје на закупљеном земљишту, коју је претрпео због пропуста у радњама тужених, а коју би према редовном току ствари у конкретном случају остварио да није било штетених радњи тужених, уз адекватну примену материјалног права приликом одлучивања о пасивној легитимацији тужених и праву тужиоца на накнаду штете. Тужени уз тужбу нису доставили, нити указују на другачије правноснажне судске одлуке којима је о истом правном питању одлучено на другачији начин, при чему се мора имати у виду да и евентуално другачије одлуке не би нужно указивале на другачије изражено правно становиште, јер одлука у предметима са оваквим тужбеним захтевом зависи од утврђеног чињеничног стања у сваком конкретном случају. Имајући ово у виду, Врховни касациони суд налази да у конкретном случају није потребно одлучивати о ревизијама тужених ради уједначавања судске праксе, новог тумачења права, разматрања правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, што значи да нису испуњени услови за одлучивање о ревизијама тужених, као изузетно дозвољеним, на основу чега је одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизија, у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да ревизије нису дозвољене.

Наиме, одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинско правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба ради накнаде штете поднета је 16.10.2017. године, а побијана вредност предмета спора је 499.344,00 динара, што према сердњем курсу НБС на дан подношења тужбе представља динарску противвредност испод 40.000 евра.

Имајући у виду да се у конкретном случају ради о имовинско-правном спору, који се односи на новчано потраживање, у коме вредност предмета спора побијаног дела не прелази граничну вредност за дозвољеност ревизије, од 40.000 евра, то је Врховни касациони суд нашао да су и ревизије тужених недозвољене, применом одредбе члана 403. став 3. ЗПП.

У складу са изнетим, а на основу члана 413. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Весна Поповић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић