Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев 3920/2020
30.09.2020. година
Београд

Врховни касациони суд у већу састављеном од судија Јасминке Станојевић, председника већа, Бисерке Живановић, Весне Поповић, Божидара Вујичића и Гордане Комненић, чланова већа, у парници тужиље АА из ..., чији је пуномоћник Давор Јевремовић, адвокат из ..., против тужене „Комерцијална банка“ АД Београд, чији је пуномоћник Иван Березлев, адвокат из ..., ради утврђења и исплате, одлучујући о ревизији тужене изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду Гж 19127/18 од 04.03.2020. године, у седници од 30.09.2020. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији тужене, изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду Гж 19127/18 од 04.03.2020. године, као изузетно дозвољеној.

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија тужене изјављена против пресуде Вишег суда у Београду Гж 19127/18 од 04.03.2020. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П 5490/18 од 12.09.2018. године, ставом првим изреке утврђено је да је апсолутно ништава одредба члана 6. став 1. Уговора о готовинском кредиту закљученог 16.11.2017. године између парничних странака и тужена је обавезана да тужиљи на име стицања без основа исплати 4.000,00 динара са законском затезном каматом од 16.11.2017. године до исплате. Ставом другим изреке тужена је обавезана да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у износу од 17.300,00 динара.

Пресудом Вишег суда у Београду Гж 19127/18 од 04.03.2020. године, ставом првим изреке одбијена је као неоснована жалба тужене и потврђена првостепена пресуда. Ставом другим изреке одбијен је захтев тужене за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против другостепене пресуде, тужена је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права и из разлога прописаних чланом 404. Закона о парничном поступку.

По оцени Врховног касационог суда, нису испуњени законски услови за одлучивање о ревизији тужене као изузетно дозвољеној, у смислу члана 404. став 1. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“ 72/11 ... 87/18). Наиме, нижестепене пресуде донете су у складу са правним ставом усвојеним на седници грађанског одељења Врховног касационог суда од 22.05.2018. године, према коме банка има право на наплату трошкова и накнаду банкарских услуга, па одредба уговора о кредиту којом се корисник кредита обавезује да банци плати трошкове кредита није ништава, под условом да је понуда банке садржала јасне и недвосмислене податке о трошковима кредита. Трошкови обраде кредита и пуштања кредита у течај, као и други трошкови које је банка обрачунала кориснику приликом одобравања кредита, или који су познати на дан обрачуна и које је банка обрачунава кориснику у току реализације уговора о кредиту, могу бити исказани и у процентуалном износу и наплаћују се само кроз обрачун ефективне каматне стопе. Зато је одлучено као у ставу првом изреке.