Виши суд у Сомбору, пресудом Гж 641/20 од 04.06.2020. године, одбио је жалбу тужене и потврдио пресуду Основног суда у Сомбору П 1164/19 од 14.02.2020. године (став први изреке). Одбио је захтев тужене за накнаду трошкова по жалби (став други изреке).

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужена је благовремено изјавила ревизију, као посебну, због погрешне примене материјалног права, на основу одредбе члана 404. став 1. Закона о парничном поступку.

Врховни касациони суд је на основу члана 404. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр.72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14, 87/18 и 18/20), оценио да ревизија тужене није изузетно дозвољена.

Банка има право на наплату трошкова и накнаду банкарских услуга, па одредба уговора о кредиту којом се корисник кредита обавезује да банци плати трошкове кредита није ништава под условом да је понуда банке садржала јасне и недвосмислене податке о трошковима кредита. Трошкови обраде кредита и пуштања кредита у течај, као и други трошкови које банка обрачунава кориснику приликом одобравања кредита или који су познати на дан обрачуна и које банка обрачунава кориснику у току реализације уговора о кредиту, могу бити исказани у процентуалном износу и наплаћују се само кроз обрачун ефективне каматне стопе (правни став усвојен на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда одржаној 22.05.2018. године).

Према оцени овога суда, побијана другостепена пресуда је у складу са усвојеним правним ставом, због чега нису испуњени законски услови за одлучивање о посебној ревизији тужене, као изузетно дозвољеној ревизији, на основу одредбе члана 404. став 1. ЗПП, с обзиром на то да не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или правних питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и потребе новог тумачења права.

Врховни касациони суд је испитао и дозвољеност ревизије у границама својих овлашћења на основу одредбе члана 410. став 2. тачка 5. а у вези одредби члана 413. и 479. став 6. ЗПП и утврдио да ревизија тужене није дозвољена.

Тужба је поднета 27.06.2019. године. У тужби је наведена вредност предмета спора у износу од 28.800,00 динара. Опоменом за плаћање судске таксе од 10.06.2020. године дат је налог за наплату неплаћене таксе на тужбу у укупном износу од 3.052,00 динара, који износ одговара вредности предмета спора у износу од 28.800,00 динара, сходно Тарифном броју 1. став 1. тачка 2. Закона о судским таксама („Службени гласник РС“ број 28/94 са изменама и допунама) (преко 10.000,00 до 100.000,00 динара вредности – 1.900,00 динара увећано за 4% од вредности предмета спора).

Према томе, како вредност предмета спора очигледно не прелази динарску противвредност од 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, у смислу одредби члана 468. ЗПП, то се ради о поступку у спору мале вредности у смислу члана 468. ЗПП, у коме против одлуке другостепеног суда није дозвољена ревизија, на основу одредбе члана 479. став 6. ЗПП.

Како је одредбом члана 467. ЗПП прописано, да, ако у одредбама ове главе није другачије прописано, у поступку о споровима мале вредности сходно се примењују остале одредбе овог закона, а овај суд није дозволио одлучивање о посебној ревизији тужене, као изузетно дозвољеној ревизији, то ревизија тужене није дозвољена ни на основу одредбе члана 479. став 6. ЗПП.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу чл. 404. и чл. 413. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Слађана Накић Момировић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић