Врховни касациони суд је оценио да нису испуњени услови за одлучивање о посебној ревизији туженог, у смислу члана 404. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/2011… 18/2020, у даљем тексту: ЗПП).

Правноснажном пресудом, применом материјалног права из одредби чл. 173. и 174. Закона о облигационим односима, након оцене неоснованости истакнутог приговора застарелости потраживања, усвојен је тужбени захтев и обавезан је тужени да тужиљи накнади материјалну штету коју је претрпела на свом објекту као последицу извођења грађевинских радова на изградњи пословно стамбене зграде чији је инвеститор тужени. Ово због тога што је оценом изведених доказа, пре свега налаза и мишљења вештака Института за грађевинарство и архитектуру Архитектонског факултета у Нишу, утврђена висина штете као и да штета на објекту тужиље потиче од извођења грађевинских радова од стране туженог, односно да постоји узрочно последична веза између радњи туженог као инвеститора и настале штете на имовини тужиље. Истовремено је применом чл. 150, 153. и 154. ЗПП усвојен захтев за накнаду трошкова обезбеђења доказа у предмету Основног суда у Крагујевцу П3 101/16.

Имајући у виду садржину тражене правне заштите, чињенице утврђене у поступку, начин пресуђења и разлоге на којима су засноване одлуке нижестепених судова, Врховни касациони суд је оценио да су нижестепене одлуке у складу са праксом и правним ставовима израженим у одлукама Врховног касационог суда, због чега нема услова за одлучивање о ревизији као о изузетно дозвољеној, а ради разматрања правног питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе или новог тумачења права. Тужени уз ревизију није доставио правноснажне пресуде из којих би произлазио закључак о различитом одлучивању у истој или битно сличној чињеничној и правној ситуацији, при чему правилна примена права у споровима са тужбеним захтевом, какав је у конкретном случају, зависи од утврђеног чињеничног стања. Поред тога, примена института изузетне дозвољености ревизије је резервисана за питања из домена примене материјалног права. Ревизијом се оспорава оцена доказа и правилно утврђено чињенично стање, указује се на питања процесног права и битне повреде одредаба парничног поступка учињене у поступку пред првостепеним судом, што нису разлози за посебну ревизију, чија је дозвољеност условљена испуњењем услова прописаних у члану 404. став 1 ЗПП.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је на основу одредбе члана 404. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке овог решења.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5., у вези члана 403. став 3. ЗПП, Врховни касациони суд је утврдио да ревизија није дозвољена.

Према члану 403. став 3. ЗПП, ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима, ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој правној ствари поднета је 20.11.2017. године, у којој је као вредност предмета спора означен износ од 95.000,00 динара. Поднеском од 10.06.2020. године тужба је преиначена повећањем тужбеног захтева на износ од 1.281.745,17 динара о којем је одлучено првостепеном пресудом донетом 23.09.2020. године. Другостепена пресуда је донета 14.10.2021. године. На дан преиначења тужбе 1 евро је, према средњем курсу НБС, износио 117,5762 динара, па вредност предмета спора побијаног дела представља динарску противвредност 10.901,40,19 евра.

Како у конкретном случају вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан преиначења тужбе, то ревизија није дозвољена у смислу члана 403. став 3. ЗПП.

На основу члана 413. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Весна Субић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић