Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је отац тужене и правноснажном пресудом Основног суда у Кикинди П2 447/16 од 18.04.2017. године обавезан је да доприноси издржавању тада малолетне ћерке износом од 20% од зараде почев од 18.04.2017. године па убудуће док за то постоје законски разлози. Тужена је рођена ...2002. године и ...2020. године постала је пунолетна. Школске 2019/2020 године тужена је као редован ученик завршила трећи степен трогодишње средње школе ... школе у ..., образовног смера – ... Школовање је наставила школске 2020/2021 године у истој средњој школи тако што је уписала доквалификацију за образовни профил ..., за који школовање траје четири године. Са школом је закључила уговор о условима школовања ванредних ученика – доквалификација, по коме је дужна да сноси трошкове школовања према ценовнику школе, да се придржава рокова уплате школарине и пријављивања испита. У испитним роковима новембар, децембар и фебруар тужена је положила испите из два предмета. Тужбом поднетом 23.09.2020. године тужилац је у овој парници тражио укидање обавезе издржавања из разлога што је тужена навршила 18 година живота и не налази се више на редовном школовању.

Код овако утврђеног чињеничног стања правилно је у нижестепеним пресудама примењено материјално право када је тужбени захтев тужиоца за укидање обавезе издржавања одбијен као неоснован.

Родитељи су након стицања пунолетства дужни да издржавају своје дете које се редовно школује, а њихова обавеза траје до истека времена трајања школовања у одговарајућој школи односно факултету. Обавеза родитеља у сваком случају престаје када дете наврши 26 година живота (члан 155. став 2. Породичног закона). Издржавање пунолетног детета које се школује условљено је постојећим могућностима родитеља. Стога су родитељи у обавези да се старају о даљем школовању и стручном усавршавању своје пунолетне деце у мери у којој то по редовном току ствари допуштају њихове материјалне могућности. За стицање права на издржавање није од пресудне важности да ли дете има формално статус редовног или ванредног ученика, већ околност да се школовање одвија континуирано и без великих прекида.

У конкретном случају, тужена је након завршене трогодишње средње школе наставила школовање у наредној школској години, у циљу стицања вишег степена образовања, дакле без прекида у школовању и у прва три испитна рока положила је два предмета, па је правилан закључак нижестепених судова да овакав наставак школовања упућује на закључак о редовном извршавању школских обавеза. Сврха стицања вишег степена образовања детета је стицање већих и бољих могућности за његово запослење, а родитељи су дужни да тада доприносе издржавању детета у складу са својим могућностима које утичу на одређивање висине издржавања, али не и на основаност самог права на издржавање.

У том правном контексту није од утицаја околност што је тужена наставила школовање као ванредни ученик и плаћа трошкове школовања, с обзиром да дете има право на издржавање од родитеља ако су испуњена два услова: да се редовно школује и да није навршило 26 година живота, како је то прописано чланом 155. став 2. Породичног закона, а тужена испуњава овај законски услов.

Наводима ревизије неосновано се истиче погрешна примена материјалног права и наводи да се тужена не налази на редовном школовању јер не похађа наставу већ само полаже испите, јер је у поступку утврђено да се тужена и даље налази на редовном школовању.

Како се ни осталим наводима ревизије не доводи у сумњу законитост побијане пресуде с обзиром да се понављају наводи који су истицани у жалби а који су правилно цењени од стране другостепеног суда, ревизија је неоснована.

На основу члана 414. став 1. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљкови, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић