Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени ББ је преко пуномоћника благовремено изјавио ревизију из свих законом прописаних разлога.

Врховни касациони суд је испитао побијану ревизију на основу члана 408. Закона парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“ број 72/11 ... 18/20) и утврдио да је ревизија туженог ББ основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању тужиља је са туженим ББ засновала ванбрачну заједницу у октобру 1971. године, која је трајала до 25.02.1978. године када су се венчали, а након тога и споразумно развели 03.04.1979. године. Предметни плац на коме је изграђена кућа од 300 м2 купљен је 1975. године, приземље је изграђено у току 1976. године до прве плоче, а до друге плоче 1978. године, кров је завршен 1981. године, па су се у кућу уселили тужени и његови родитељи. Тужиља је 1981. године сазнала да ББ живи са немицом са којом се оженио фиктивно, због чега је прекинула сваки контакт са њим. Тужиља, ББ и његови родитељи живели су у породичној заједници. Кућа у ... по наводу тужиље грађена је за њу, ББ и њихову децу. Тужиља је са туженим ББ за време брачне заједнице боравила у Аустрији, с тим што се ББ вратио у земљу ради одслужења војног рока. За време градње куће тужиља и тужени ББ нису долазили на градилиште. Тужиља је новац из Аустрије слала ББ оцу ДД у периоду од 1978. до 1987. године, јер су у том периоду њена и ББ деца живела код бабе и деде у Србији. Тужени ДД и сада пок. ЂЂ су оспоравали тужбени захтев наводећи да су више од 11 година живели и радили у Аустији у периоду од 1968. до 1979. године и да су од свог новца купили предметни плац са ЕЕ 1975. године, па су тај плац поделили према уложеним средствима тако што је њима припало 2/3 плаца, а ЕЕ 1/3 плаца, уз незнатно улагање њиховог сина ББ и снахе АА, започета је изградња спорне куће. Вештачењем од стране вештака геометра идентификована је предметна непокретност у мерама и границама прецизираним у изреци пресуде.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је одбио тужбени захтев тужиље као неоснован, закључујући да су тужени ДД и сада пок. ЂЂ (родитељи тужиљиног бившег супруга ББ) својим средствима стеченим радом у иностранству и својим залагањем при изградњи спорне куће, купили предметни плац и саградили спорну кућу, а да тужиља није доказала да је учествовала у куповини плаца и изградњи куће, јер је у време куповине плаца 1975. године и изградње куће имала двоје деце узраста од годину дана и две године, новац који је добијала у Аустрији на име социјалне помоћи трошила је за основне животне потребе, њен супруг ББ радио је до 1976. године када је добио отказ, а 1977. године отишао у војску, а након повратка са одслужења војног рока вратио се са децом у Југославију код оца и мајке; тужиља је од 1978. године слала из иностранства новац, чија намена није могла бити на сигуран и поуздан начин утврђена, обзиром да су њена и ББ деца живели у Србији код бабе и деде (ДД и ЂЂ) све до 1988. године.

Другостепени суд је преиначио првостепену пресуду и делимично усвојио тужбени захтев тужиље, утврђујући да је тужиља власник по основу заједничког стицања у браку са туженим ББ у уделу од 50% на предметним непокретностима, а одбио за већи удео од утврђеног до тражених 90%. Такву своју одлуку другостепени суд је засновао на закључку да је тужиља слањем новца у периоду од 1978. до 1987. године свом свекру ДД, бившем супругу ББ и извођачу радова на кући у периоду од 1978. до 1987. године финансијски допринела изградњи куће, а да је допринос тужених ДД и сада пок. ЂЂ у куповини плаца и изградњи куће, допринос који припада бившем супругу ББ (њиховом сину) јер је кућа грађена за ББ.

Према члану 195. Породичног закона имовина коју су заједно са супружницима, односно ванбрачним партнерима стекли радом чланови њихове породице у току трајања заједнице живота у породичној заједници представља њихову заједничку имовину (став 1.); члановима породице у смислу става 1. овог члана сматрају се крвни, тазбински и адоптивни сродници супружника односно ванбрачних партнера који заједно са њима живе (став 2.); на имовинске односе чланова породичне заједнице сходно се примењују одредбе овог закона о имовинским односима супружника, осим одредбе члана 176. став 2. (уписивање у јавни регистар) и члана 180. став 2. (претпоставка о једнаким уделима), (став 3.).

Из наведене одредбе произилази да је за стицање имовине у породичној заједници у смислу члана 195. став 1. Породичног закона потребно постојање економске заједнице и заједничко стицање имовине у њој и само у том случају чланови породичне заједнице полажу право на део тако стечене имовине.

По оцени Врховног касационог суда основано се ревизијом туженог ББ указује да је побијана пресуда заснована на битној повреди одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. ЗПП, због погрешне примене члана 394. став 3. ЗПП и непримењивања одредбе члана 383. став 4. истог Закона, што је било од утицаја на доношење законите и правилне пресуде. Ревизијом се основано указује да је другостепени суд својом одлуком, без одржавања расправе изменио чињенично стање утврђено пред првостепеним судом, што је у супротности са оценом тог суда да је чињенично стање у првостепеној пресуди правилно утврђено, али да је другостепени суд из чињеница које је утврдио извео неправилан закључак.

Наведено произилази из чињенице да се чињенично стање из нижестепених одлука разиликује у односу на утврђење доприноса тужиље у стицању имовине у брачној, односно породичној заједници, на шта се основано указује ревизијом тужиоца, као и да је због погрешне примене материјалног права чињенично стање остало непотпуно утврђено.

Наиме, код утврђења првостепеног суда да су родитељи туженог ББ – ДД и ЂЂ, искључиво својим средствима купили спорни плац 1975. године и након тога саградили предметну кућу, да је тужиља у време заснивања ванбрачне заједнице са туженим ББ 1971. године имала 15 година, а да је ББ годину дана млађи од ње и да тужиља није доказала основаност свог тужбеног захтева, другостепени суд није могао без одржавања главне расправе одлуку засновати на другачијој оцени доказа изведених пред првостепеним судом, односно није могао без извођења доказа пред другостепеним судом извести другачији закључак и на тако утврђеном чињеничном стању засновати своју одлуку. Ово тим пре што је остало неутврђено ко је све чинио породичну и економску заједницу странака, да ли је та породична и економска заједница постојала за сво време постојања ванбрачне и брачне заједнице (јер је утврђење нижестепених судова и у том делу контрадикторно – другостепени суд утврђује постојање породичне заједнице до 1976. године), а није на сигуран и поуздан начин утврђен ни удео у доприносу чланова породичне заједнице при стицању заједничке имовине, а самим тим ни удео тужиље (а по ставу другостепеног суда тужени ББ нема никакав допринос у стицању заједничке имовине).

У поновном поступку другостепени суд ће отклонити указане неправилности и донети правилну и закониту одлуку. Укинута је и одлука о трошковима парничног поступка, јер иста зависи од коначног исхода парнице.

Са изнетих разлога, одлучено је као у изреци решења применом члана 415. став 1. Закона парничном поступку.

Председник већа-судија,

Марина Милановић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић