.jpg "Sudska praksa")
Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев 4569/2020
04.03.2021. година
Београд
Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Бранислава Босиљковића, председника већа, Бранке Дражић, Данијеле Николић, Добриле Страјина и Марине Милановић, чланова већа, у парници тужилаца АА из ... и ББ из ..., чији је пуномоћник Славица Крупеж, адвокат из ..., против тужене Републике Србије, коју заступа Државно правобранилаштво - Одељење у Краљеву, ради накнаде штете изазване повредом права на суђење у разумном року, одлучујући о ревизији тужене изјављеној против пресуде Вишег суда у Чачку Гжрр 14/20 од 02.06.2020. године, у седници већа одржаној дана 04.03.2021. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о посебној ревизији тужене изјављеној против пресуде Вишег суда у Чачку Гжрр 14/20 од 02.06.2020. године.
ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија тужене изјављена против пресуде Вишег суда у Чачку Гжрр 14/20 од 02.06.2020. године.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Чачку Прр1 15/19 од 10.07.2019. године, усвојен је тужбени захтев тужилаца па је обавезана тужена да тужиоцима, на име накнаде имовинске штете изазване повредом права на суђење у разумном року, исплати износе који су утврђени Закључком о листи потраживања са Закључком о оспореним потраживањима, и то тужиоцу АА у износу од 219.566,51 динар и тужиоцу ББ у износу од 226.861,66 динара, све са законском каматом почев од дана подношења тужбе 08.02.2019. године до исплате. Ставом другим изреке, обавезан је тужени да тужиоцима на име накнаде трошкова парничног поступка исплати солидарно износ од 31.500,00 динара са законском затезном каматом од извршности па до исплате.
Пресудом Вишег суда у Чачку Гжрр 14/20 од 02.06.2020. године, ставом првим изреке одбијена је као неоснована жалба и потврђена је пресуда Основног суда у Чачку Прр1 15/19 од 10.07.2019. године. Ставом другим изреке, одбијен је захтев тужене за накнаду трошкова жалбеног поступка.
Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужена је благовремено изјавила ревизију, са предлогом да се о истој одлучује на основу члана 404. Закона о парничном поступку.
Према одредби члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14 и 87/18 – у даљем тексту: ЗПП) ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако Врховни касациони суд оцени да је потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, уједначити судску праксу или дати ново тумачење права (посебна ревизија).
Побијана пресуда усклађена је са правним ставовима о одговорности државе за материјалну штету насталу због потпуног или делимичног неизвршења у стечају утврђених потраживања запослених из радног односа која су без њихове кривице остала неизмирена у поступку стечаја вођеним над стечајним дужником са већинским друштвеним или државним капиталом, уз услов да је претходно утврђена повреда права на суђење у разумном року (закључак усвојен на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда од 02.11.2018.године) израженим и у пракси Европског суда за људска права (пресуде у предмету Маринковић и други против Србије; предмету Качапор и други против Србије и другим) и пракси Уставног суда (одлуке Уж 7547/2015 од 26.10.2017. године; Уж 3742/2015 од 26.10.2017. године и друге).
Стога, без обзира на судске одлуке приложене уз ревизију, по оцени Врховног касационог суда нису испуњени законски услови за одлучивање о ревизији тужене као изузетно дозвољеној у смислу члана 404. став 1. ЗПП. Наиме, нема разлога који указују на потребу разматрања правних питања од општег интереса или правних питања у интересу равноправности грађана, као ни потребе за уједначавањем судске праксе.
Такође, нема места одлучивању о посебној ревизији ни ради новог тумачења права - одредбе члана 31. Закона о заштити права на суђење у разумном року о објективној одговорности тужене државе за имовинску штету изазвану повредом права на суђење у разумном року, чланова 155. и 172. став 1. Закона о облигационим односима о умањењу имовине (обичној штети) и одговорности тужене за незаконит и неправилан рад њених органа, те одредби члана 1. Протокола 1. уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода и члана 58. Устава Републике Србије којима је сваком гарантовано право на имовину.
Из наведених разлога, одлучено је као у првом ставу изреке.
Одлучујући о дозвољености ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да ревизија туженог није дозвољена.
Одлучујући о дозвољености ревизије применом члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.
Тужба је поднета дана 08.02.2019. године. Вредност предмета спора коју су тужиоцу навели у тужби је износ 219.566,51 динар за тужиоца АА и износ од 226.861,66 динара за тужиоца ББ.
Побијаном другостепеном пресудом правноснажно је окончан поступак у спору мале врености из члана 468. став 1. ЗПП. Према одредби члана 479. став 6. ЗПП против одлуке другостепеног суда (у поступку у спору мале вредности) ревизија није дозвољена.
Имајући изложено у виду, на основу члана 413. ЗПП, одлучено је као у другом ставу изреке.
Председник већа - судија
Бранислав Босиљковић,с.р.
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Марина Антонић
