Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени је благовремено изјавио ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу члана 408. Закона о парничном поступку – ЗПП, а у вези члана 403. став 2. ЗПП (,,Службени гласник РС“ број 72/11, 49/2013-УС, 74/2013-УС, 55/14, 87/18 и 18/20), Врховни касациони суд је утврдио да ревизија туженог није основана.

Према утврђеном чињеничном стању, пресудом Привредног суда у Београду П 1674/2012, друштво „Legat Co“ д.о.о. Београд је обавезано да овде тужиоцу исплати износ од 18.500,000,00 динара са законском затезном каматом од 17.03.2009. године до исплате и износ од 854.700,00 динара на име трошкова парничног поступка. Пресудом Привредног апелационог суда Пж 4410/2013 од 22.05.2014. године, наведена пресуда је преиначена у делу за законску затезну камату на износ од 18.500.000,00 динара и тужени обавезан да тужиоцу плати законску затезну камату и за период од 16.03.2007. године до 26.03.2009. године. Рачуни Друштва „Legat Co“ д.о.о. Београд су блокирани и део потраживања тужиоца у износу од 3.255,51 динара је наплаћен. Друштво „Legat Co“ д.о.о. са основним капиталом 148.005,67 динара је своје непокретности продавало трећим лицима закључивањем уговора ближе наведених у образложењу нижестепених одлука. Купопродајни уговор који је предмет овог спора закључен је 26.12.2013. године између „Legat Co“ д.о.о., као продавца и туженог, законског заступника овог друштва, као купца. Предмет купопродаје је кат. парцела број .../... КО ..., површине 21.069 м2, по култури њива, уписана у ЛН ... КО ..., за купопродајну цену од 4.126.076,60 динара и уговор је оверен пред Основним судом у Сремској Митровици Ов .../... Анексом од 25.02.2014. године, овереним пред Основним судом у Руми Ов .../... странке су се споразумеле да порез на пренос апсолутних права и трошкове овере уговора плати купац. У извршном поступку ради принудне наплате наведеног потраживања тужиоца против „Legat Co“ д.о.о. закључком јавног извршитеља од 03.10.2014. године одређено је извршење на непокретностима извршног дужника. У том поступку, овде тужени је као треће лице изјавио приговор наводећи да је спорна кат. парцела .../... КО ..., која је обухваћена закључком извршитеља, у његовом власништву. Тужени је против тужиоца покренуо парнични поступак ради утврђења недопуштености извршења на овој парцели, који поступак је решењем Основног суда у Руми П 272/15 од 24.09.2019. године прекинут до правноснажног окончана овог спора. У међувремену је извршни поступак настављен, па је закључком извршитеља о намирењу од 03.06.2015. године утврђено да је јавном продајом дужникових кат.парцела број ..., ... и ... остварена цена од 6.398.119,00 динара, па је дана 01.06.2015. године потраживање тужиоца 30.474.501,00 динара, од чега 18.500.000,00 динара на име главног потраживања, а 11.974.501,00 динара на име законске затезне камате. Закључком извршитеља о намирењу од 17.12.2015. године утврђено је да је јавном продајом дужникових ½ дела четворособног стана у ..., остварена цена од 5.485.567,00 динара, па је дана 08.12.2015. године потраживање тужиоца 25.768.333,00 динара, од чега 18.500.000,00 динара на име главног потраживања, а 7.268.332,00 динара на име законске затезне камате. Закључком извршитеља од 21.09.2015. године одређено је прво јавно надметање ради продаје непокретности у својини извршног дужника кат. парцеле .../... КО ..., а 23.12.2015. године је донет и закључак о намирењу којим је утврђено да је у поступку продаје путем непосредне нагодбе на основу уговора између извршитеља и купца ББ 15.12.2015. године спорна парцела продата за цену од 2.500.000,00 динара, која је уплаћена на наменски рачун извршитеља, те да потраживање извршног повериоца, овде тужиоца, на дан 21.12.2015. године износи 21.096.240,00 динара, од чега 18.500.000,00 динара на име камате, а 2.596.240,00 динара на име законске затезне камате. Решењем РГЗ СКН Пећинци ...-...-...-.../... од 08.02.2017. године дозвољен је упис права својине у корист овде туженог са делом поседа 1/1 на парцели .../... КО ..., на основу захтева од 21.10.2014. године.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је одбио тужбени захтев са образложењем да је непокретност која је предмет овог спора продата трећем лицу у извршном поступку који се водио по предлогу тужиоца, те да је од новца добијеног продајом, овде тужилац наплатио део свог потраживања, због чега нема основа за вођење овог парничног поступка, односно основа за побијање дужникових правних радњи - уговора о купопродаји када се из некретнине која је предмет тог уговора он наплатио.

Другостепени суд је преиначио првостепену пресуду и усвојио тужбени захтев налазећи да тужилац основано тужбом тражи побијање ове дужникове правне радње имајући у виду да чињеница да је у извршном поступку непокретност која је била предмет побијаног уговора продата трећем лицу не утиче на постојање правног интереса тужиоца за утврђење да у овом поступку у односу на њега спорни уговор не производи правно дејство. Ово из разлога што је тужени против овде тужиоца покренуо поступак ради утврђења недопуштености извршења који је прекинут до правноснажног окончања ове парнице, те тужилац као извршни поверилац има правни интерес за утврђење да спорни уговор према њему нема дејство и да је тужени дужан да трпи продају непокретности ради намирења тужиочевог потраживања, јер је та одлука претходно питање за одлучивање у прекинутој парници по опозиционој тужби.

Према становишту Врховног касационог суда, правилно је становиште другостепеног суда о основаности тужбеног захтева.

Одредбом члана 280. став 1. Закона о облигационим односима је прописано да сваки поверилац чије је потраживање доспело за исплату, и без обзира када је настало, може побијати правну радњу свог дужника која је предузета на штету повериоца, а ставом 2. истог члана да се сматра да је правна радња предузета на штету поверилаца ако услед њеног извршења дужник нема довољно средстава за испуњење повериочевог потраживања. Чланом 281. став 1. истог закона је прописано да се теретно располагање може побијати ако је у време располагања дужник знао или могао знати да предузетим располагањем наноси штету својим повериоцима и ако је трећем лицу са којим је или у чију је корист правна радња предузета, то било познато или могло бити познато, а чланом 283. став 2. истог закона да се тужба за побијање подноси против трећег лица са којим је, или у чију је корист предузета правна радња која се побија, односно против његових универзалних правних следбеника. Тужбеним захтевом за побијање дужникових правних радњи одређена правна радња дужника се оглашава према повериоцу без правног дејства до висине његовог потраживања и поверилац мора да докаже да дужник нема друге имовине или је она недовољна за намирење повериоца, а што је последица предузете правне радње која се побија. Наиме, како је одредбом члана 280. став 1. ЗОО, као први услов побијања правне радње дужника прописано доспело потраживање, које подразумева потраживање у одређеној висини и року доспелости, а као други услов побијања је прописано да је правна радња предузета на штету повериоца тог потраживања, те како је циљ побијања правних радњи дужника да се штета отклони и повериоцу омогући наплата потраживања у целости и у року доспелости, или најкасније у разумном року након тога, из наведене одредбе Закона произилази да је правна радња предузета на штету повериоца, ако услед њеног извршења дужник нема довољно средстава за испуњење потраживања повериоца.

Следом наведеног, правилан је закључак другостепеног суда да је тужбени захтев основан јер су конкретном случају кумулативно испуњени услови прописани чланом 280. и 281. ЗОО за побијање дужникових правних радњи. Наиме, у конкретном случају постоји доспело потраживање тужиоца према дужнику, а да дужник због предузете правне радње – закљученог уговора о купопродаји непокретности није имао довољно средстава за испуњење повериочевог потраживања, при чему је у моменту закључења спорног уговора и његовог анекса поступак вођен пред Привредним судом у Београду већ био окончан доношењем првостепене пресуде 10.04.2013. године услед чега је тужени знао или је могао знати да предузетим располагањем наноси штету свом повериоцу. Осим тога, тужени као треће лице са којим је правна радња предузета је уједно и законски заступник продавца тужиочевог дужника, те му је ова чињеница била, односно морала бити позната, како је то правилно закључио и другостепени суд. Код наведеног неосновано се ревизијом указује на погрешну примену материјалног права.

Код утврђеног да је тужба поднета 25.12.2014. године препорученом пошиљком, а спорни уговор о купопродаји непокретности закључен дана 26.12.2013. године, дакле у року од годину дана прописаним одредбом члана 285. став 1. ЗОО, ревизијски наводи којима се оспорава благовременост тужбе су неосновани.

Из изнетих разлога, а применом одредбе члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Марина Милановић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић