Пресудом Апелационог суда у Београду Гж 3770/2019 од 23.05.2019. године, ставом првим изреке, делимично су одбијене као неосноване жалбе странака и потврђена пресуда Првог основног суда у Београду П 7155/15 од 24.01.2019. године у ставовима првом, другом, трећем и четвртом Ставом другим изреке, преиначена је првостепена пресуда у делу одлука о трошковима поступка садржаним у ставовима петом и шестом изреке тако што је обавезан тужени да накнади тужиоцу трошкове парничног поступка у износу од 240.157,00 динара са законском затезном каматом од 24.01.2019. године до исплате. Ставом трећим изреке, одбијен је захтев тужиоца за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је благовремено изјавио ревизију из свих законских разлога, с позивом на члан 404. Закона о парничном поступку, ради уједначавања судске праксе.

Одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14 и 87/18 - у даљем тексту: ЗПП), прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). Према ставу 2. истог члана, о дозвољености и основаности ревизије из става 1. овог члана одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Побијаним делом другостепене пресуде потврђена је првостепена пресуда у делу којим је одбијен тужбени захтев тужиоца да се обавеже тужени да му исплати новчане износе на име неисплаћених пензија у периоду од 01.03.1999. године до 26.12.2009. године због застарелости потраживања и разлику од тражених до досуђених износа за период од 01.05.2012. године до 31.03.2018. године, који су умањени за износ пензија које је у том периоду тужилац примао на Косову од косовске пензијске администрације.

По оцени Врховног касационог суда, у конкретном случају нису испуњени услови предвиђени чланом 404. став 1. ЗПП да би се дозволило одлучивање о посебној ревизији тужиоца, са циљем да се на тај начин уједначи судска пракса.

Пресуда Врховног касационог суда Рев 974/2012 од 07.03.2013. године, на коју се тужилац позива у ревизији, донета је у спору у којем није био истакнут материјалноправни приговор застарелости потраживања од стране туженог, а како суд на застарелост не пази по службеној дужности, то се ова пресуда не заснива на истом чињеничном и правном стању на којем је заснована побијана другостепена пресуда, те иста није релевантан пример различите судске праксе.

Такође, пресуда Европског суда за људска права Грудић против Србије од 17.04.2012. године (представка број 31925/08) не суспендује примену правила о застарелости тужиочевог потраживања. У пресуди Европског суда за људска права Скендери и други против Србије од 27. јула 2017. године (по представкама бр. 15090/08, 27952/10, 35372/10, 35374/10 и 47575/12), Европски суд за људска права примећује да је трогодишњи рок у питању (питање које се није поставило у случају Грудић) био предвиђен чланом 376. Закона о облигационим односима и стога законит, јер је служио легитимном циљу, односно обезбеђивању правне сигурности и правоснажности (исто у предмету Чекић и др. против Хрватске-представка број 15085/02, у односу на трећег и четвртог апликанта).

С обзиром на изложено, Врховни касациони суд налази да у конкретном случају нису испуњени услови за одлучивање о посебној ревизији предвиђени чланом 404. став 1. ЗПП, па је на основу става 2. истог члана, одлучио као у ставу првом изреке.

Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да ревизија тужиоца није дозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

У конкретном случају, тужба ради накнаде штете поднета је 29.04.2015. године. Вредност предмета спора побијаног дела је износ од 2.841.591,19 динара, за који је правноснажно одбијен тужбени захтев, који износ по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе (1 евро износио је 120,25 динара) износи 23.630,70 евра, дакле не прелази динарску противвредност од 40.000 евра.

Имајући у виду изнето, на основу члана 413. ЗПП, одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Бранислава Апостоловић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић