Апелациони суд у Новом Саду је, пресудом Гж 1405/21 од 17.06.2021. године, ставом првим изреке, жалбу тужилаца, делимично усвојио, а жалбу туженог ВВ одбио, па је решење о трошковима поступка тужилаца садржано у пресуди Основног суда у Новом Саду П 2041/2018 од 23.02.2021. године, преиначено, тако што је обавезан тужени ВВ да тужиоцима на име трошкова парничног поступка исплати износ од 188.540,00 динара, са законском затезном каматом почев од извршности пресуде па до исплате, док је првостепена пресуда у преосталом, непреиначеном, делу потврђена, а жалбе тужилаца у том делу одбијене. Ставом другим изреке, одбијен је захтев тужилаца за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиоци су изјавили благовремену ревизију због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као изузетно дозвољеној, на основу одредбе члана 404. Закона о парничном поступку, ради уједначавања судске праксе.

Одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 18/20), прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

По оцени Врховног касационог суда, у конкретном случају нису испуњени законски услови за одлучивање о ревизији тужилаца, као изузетно дозвољеној, пошто не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, уједначавања судске праксе, као ни новог тумачења права. Предмет тражене правне заштите је накнада нематеријалне штете тужиоцима која им је проузрокована у сукобу са туженим ВВ, полицијским службеником који у то време није био на дужности. Побијана одлука заснива се на примени материјалног права која не одступа од праксе изражене у одлукама Врховног касационог суда у којима је одлучивано о захтевима са чињеничним стањем као у овој правној ствари а тиче се одговорности послодавца, у смислу одредбе члана 170. став 1. Закона о облигационим односима, и износа накнаде нематеријалне штете, у смислу одредбе члана 200.став 1. истог Закона. Правноснажне одлуке другачије садржине, на које ревидент у ревизији указује, не значе нужно и другачији правни став изражен у тим одлукама, пошто правилна примена материјалног права у споровима са тужбеним захтевом као у овом случају зависи од утврђеног чињеничног стања.

Из тих разлога, Врховни касациони суд је одлуку као у ставу првом изреке, донео на основу одредбе члана 404. став 2. Закона о парничном поступку.

Испитујући дозвољеност ревизије, у смислу одредбе члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је нашао да је ревизија недозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. Закона о парничном поступку, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима, ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужбу ради накнаде штете тужиоци су суду поднели 12. марта 2018. године, а вредност предмета спора је 530.000,00 динара.

Имајући у виду да је ово имовинскоправни спор у ком се тужбени захтев односи на новчано потраживање које не прелази динарску противвредност 40.000 евра према средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, следи да је ревизија недозвољена.

На основу одредбе члана 413. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић