По оцени Врховног касационог суда, нису испуњени услови за одлучивање о ревизији туженог као о изузетно дозвољеној, у смислу одредбе члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/2011, 49/2013-УС, 74/2013- УС, 55/2014, 87/2018, 18/2020, у даљем тексту: ЗПП).

Правноснажном пресудом, применом материјалног права из одредби Закона о енергетици, Правилника о техничким нормативима за изградњу надземних електроенергетских водова називног напона и Закона о облигационим односима, цитираних у образложењу нижестепених пресуда, обавезан је тужени да тужиоцу накнади материјалну штету, у висини утврђеној из налаза и мишљења судског вештака пољопривредне струке, коју је тужиоцу причинио на тај начин што је прекорачењем овлашћења и поступајући са крајњом непажњом, у поступку спровођења мера заштите рада енергетског објекта (обезбеђења сигурности далековода), уклонио засаде два ораха, чијим падом су уништени и засади вишања на кат.парцелама тужиоца, а који су се налазили на сигурносној висини и удаљености од проводника далековода, односно нису угрожавали његову безбедност. Истовремено је оцењено да тужилац сађењем спорних стабала пре 35 и 15 година у заштитном појасу од 25 м прописаном Законом о енергетици није поступио проитвправно, јер у време сађења тај закон није био на снази.

Имајући у виду садржину тражене правне заштите, начин пресуђења и разлоге на којима су засноване одлуке нижестепених судова, Врховни касациони суд је оценио да је другостепени суд према чињеницама утврђеним у овој правној ствари донео одлуку у складу са правним ставовима који су изражени кроз одлуке Врховног касационог суда, због чега нема услова за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, а ради разматрања правног питања општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе или новог тумачења права. Тужени није уз ревизију доставио правноснажне пресуде из којих би произлазио закључак о различитом одлучивању у истој или битно сличној чињенично - правној ситуацији, при чему правилна примена права у споровима са тужбеним захтевом, као у конкретном случају, зависи од утврђеног чињеничног стања. Одлука на коју се тужени позива у ревизији односи се на оцену неоснованости захтева за накнаду материјалне штете у ситуацији када су радњама туженог уклоњена стабла која су се налазила испод далековода, на висини и удаљености која је угрожавала његову безбедност, што није ситуација у конкретном случају.

Из наведених разлога, применом члана 404. ЗПП, одлучено као у првом ставу изреке.

Одлучујући о дозвољености ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Чланом 468. став 1. ЗПП је прописано да су спорови мале вредности спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Чланом 479. став 6. ЗПП прописано је да у поступцима о споровима мале вредности против одлуке другостепеног суда ревизија није дозвољена.

Тужба у овој правној ствари поднета је 15.08.2017. године. Првостепена пресуда донета је 11.07.2019. године. Другостепена пресуда донета је 12.05.2020. године. Вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде је износ од 268.672,50 динара.

Како се у конкретном случају ради о спору мале вредности, у ком вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, ревизија туженог није дозвољена применом члана 479. став 6. ЗПП.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд применом члана 413. ЗПП одлучио као у ставу другом изреке.

Тужиоцу не припада право на накнаду трошкова ревизијског поступка, јер састав одговора на ревизију није била нужна радња за одлучивање у ревизијском поступку, па је применом члана 165. ЗПП одлучено као у ставу трећем изреке.

Председник већа – судија

Божидар Вујичић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић