Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужена је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права, указујући на разлоге за примену члана 404. Закона о парничном поступку.

Одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр.72/11... 18/20) прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и када је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

Предмет тражене заштите је накнада штете тужиоцу на име неисплаћене инвалиднине настале незаконитим поступањем тужене, а побијаном пресудом је првостепена пресуда потврђена у делу којим је усвојен тужбени захтев након што су нижестепени судови утврдили да је основано тужиочево потраживање у укупном износу од 703.321,17 динара. О праву тужиоца, висини тражене накнаде, правном основу за њену исплату и одговорности тужене нижестепени судови су одлучили уз примену материјалног права које је у складу и са правним схватањем израженим у бројним одлукама нижестепених судова, па и Врховног касационог суда, у којима је одлучивано о истоветним захтевима тужилаца, са истим или сличним чињеничним стањем и правним основом, због чега у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачења права. Ревизијско указивање тужене да тужиоцу право на камату на сваки појединачни износ потраживања не припада од доспелости сваког повременог потраживања, већ од дана подношења тужбе суду, с обзиром да се ради о повременим потраживањима било је истицано и у жалби и размотрено и одбијено од стране другостепеног суда, с обзиром да је основ одговорности тужене за исплату тих потраживања накнада штете и да штета доспева тренутком њеног настанка, сходно члану 186. Закона о облигационим односима, односно доспелошћу сваког појединачног месечног износа који није био исплаћен. У конкретном случају, по оцени Врховног касационог суда, нема услова за одлучивање о посебној ревизији као о изузетно дозвољеној, због чега је донета одлука као у првом ставу изреке овог решења, применом члана 404. став 2. ЗПП.

Врховни касациони суд је испитао дозвољеност ревизије и у смислу одредаба чл. 403, 410. став 2. тачка 5. и 413. ЗПП и оценио да је ревизија недозвољена и у смислу тих законских одредаба.

Наиме, Законом о парничном поступку прописано је (члан 403) да против правноснажне пресуде донете у другом степену, странке могу да изјаве ревизију у року од 30 дана од дана достављања пресуде (став први); да је ревизија увек дозвољена ако је: 1) то посебним законом прописано; 2) другостепени суд преиначио пресуду и одлучио о захтевима странака; 3) другостепени суд усвојио жалбу, укинуо пресуду и одлучио о захтевима странака (став други); као и да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Одредбама члана 410. истог закона прописано је да ће првостепени суд, без одржавања рочишта одбацити решењем неблаговремену, непотпуну или недозвољену ревизију (став први); као и да је ревизија недозвољена и ако је изјављена против пресуде против које по закону не може да се поднесе (члан 403. ст. 1. и 3), осим из члана 404. овог закона (став други тачка 5). Неблаговремену, непотпуну или недозвољену ревизију одбациће Врховни касациони суд решењем, ако то, у границама својих овлашћења (члан 410), није учинио првостепени суд (члан 413).

Како се тужбом од 04.11.2019. године у овом поступку, у коме је другостепени суд потврдио првостепену пресуду, захтева исплата износа од укупно 703.321,17 динара, који представља, према средњем курсу евра на дан подношења тужбе (1 евро = 117,4705 динара), динарску противвредност 5.987,22 динара, која не прелази износ од 40.000 евра, изјављена ревизија је недозвољена.

С обзиром да вредност предмета спора не омогућава изјављивање ревизије, изјављена ревизија је недозвољена, па ју је Врховни касациони суд одбацио, другим ставом изреке, на основу члана 413. ЗПП.

Председник већа – судија

Марина Милановић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић