Против другостепене пресуде у ставу првом изреке тужиља је благовремено преко пуномоћника изјавила ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду у смислу члана 408. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“ 72/11, 55/14) и утврдио да ревизија тужиље није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а на коју ревизија неосновано указује.

Према утврђеном чињеничном стању, сада пок. ББ био је на служби у Југословенској армији од 1941. године. Приведен је дана 03.08.1951. године, а пресудом Војног суда у Београду од 19.09.1951. године оглашен је кривим што је од половине 1948. године до јуна 1951. године, као официр Југословенске армије, починио кривично дело контрареволуционарног напада на државно и друштвено уређење ФНРЈ. Осуђен је на казну затвора од осам година и две године ограничења грађанских права. Тужиља је са сада пок. ББ закључила брак 22.11.1958. године, две године након што је он пуштен са издржавања затворске казне. Супруг тужиље преминуо је 23.04.1996. године. Решењем Вишег суда у Новом Саду Рех 51/10 од 21.06.2011. године усвојен је захтев тужиље за рехабилитацију њеног покојног супруга и утврђено да је ништава пресуда Војног суда у Београду бр. 1022/51 од 19.09.1951. године од тренутка доношења, као и да су ништаве све правне последице, укључујући и казну конфискације имовине, те да се сада пок. ББ као рехабилитовано лице сматра неосуђиваним. Дана 14.05.2012. године тужиља је поднела захтев за рехабилитационо обештећење надлежној комисији.

Код овако утврђеног чињеничног стања, правилно је у нижестепеним пресудама примењено материјално право када је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиље за накнаду материјалне и нематеријалне штете.

Наиме, право на накнаду нематеријалне штете из члана 200. Закона о облигационим односима припада, осим рехабилитованог лица, само деци која су за време трајања повреде права и слободе родитеља, рођена у установама за извршење санкција, односно која су у тим установама са њима провела део времена, или су за то време расла без родитељског старања једног, другог или оба родитеља, што произилази из чл. 7. тачка 5. и 26. став 3. Закона о рехабилитацији („Службени гласник РС“ 91/2011). Право на накнаду нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због смрти рехабилитованог лица припада кругу лица одређених чланом 21. став 2. тог закона, у вези члана 26. став 4. истог закона. Из наведених законских одредаба произилази да тужиља не спада у круг лица из члана 7. тачка 5. Закона о рехабилитацији, која имају право на рехабилитационо обештећење у виду накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због лишења слободе, а нема право ни на накнаду нематеријалне штете због смрти рехабилитованог лица, из разлога што је њен супруг преминуо 40 година након издржавања затворске казне. Такође, тужиља нема право на накнаду материјалне штете, по основу обављеног неплаћеног рада у редовно радно време, обављеног а неплаћеног прековременог рада, неисплаћених плата за време незапослености по престанку лишења слободе и губитка пензије њеног покојног супруга, из разлога што према члану 26. став 1. Закона о рехабилитацији рехабилитовано лице има право на обештећење за материјалну штету насталу због повреде права и слобода, у складу са законом којим се уређују облигациони односи, из чега произилази да накнаду материјалне штете може тражити рехабилитовано лице, а супруг тужиље је преминуо пре ступања на снагу Закона о рехабилитацији. Стога се ревизијом неосновано истиче погрешна примена материјалног права.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци, на основу члана 414. став 1. ЗПП.

Председник већа-судија

Снежана Андрејевић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић