Пресудом Вишег суда у Чачку Гжрр 204/21 од 08.12.2021. године, ставом I изреке, одбијена је као неоснована жалба тужене и потврђена пресуда Основног суда у Чачку Прр1 123/20 од 29.10.2020. године, у делу првог става изреке који се односи на висину накнаде имовинске штете досуђене тужиљи АА (у укупном износу од 54.892,45 динара) и у делу става другог изреке који се односи на висину накнаде имовинске штете досуђене тужиљи ББ (у укупном износу од 59.063,21 динар), изазване повредом права на суђење у разумном року у предмету Основног суда у Чачку И 532/16, као и у трећем ставу изреке. Ставом II изреке, преиначена је пресуда Основног суда у Чачку Прр1 123/20 од 29.10.2020. године у делу првог и другог става изреке који се односи на камату тако што је обавезана тужена да на износ накнаде имовинске штете од 54.892,45 динара, досуђен првим ставом изреке пресуде Основног суда у Чачку Прр1 123/20 од 29.10.2020. године, исплати тужиљи АА законску затезну камату почев од 18.04.2019. године као дана подношења тужбе до исплате на терет буџетских средстава Републике Србије опредељених за рад Основног суда у Чачку, осим расхода за запослене и текуће одржавање објеката и опреме (тачка 1), обавезана тужена да на износ накнаде имовинске штете од 54.892,45 динара, досуђен другим ставом изреке пресуде Основног суда у Чачку Прр1 123/20 од 29.10.2020. године (без трошкова извршног поступка у укупном износу од 4.170,75 динара на које није тражена камата), исплати тужиљи ББ законску затезну камату почев од 18.04.2019. године као дана подношења тужбе до исплате, на терет буџетских средстава Републике Србије опредељених за рад Основног суда у Чачку, осим расхода за запослене и текуће одржавање објеката и опреме (тачка 2), а одбијен тужбени захтев у делу којим су тужиље тражиле да се тужена обавеже да на износе накнаде имовинске штете досуђене првим и другим ставом изреке пресуде Основног суда у Чачку Прр1 123/20 од 29.10.2020. године (осим трошокова извршног поступка у укупном износу од 4.170,75 динара) плати законску затезну камату почев од доспелости сваког појединачног износа па до 17.04.2019. године (тачка 3). Ставом III изреке, одбијен је захтев тужене за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену - дела којим је преиначена првостепена пресуда и одбијен тужбени захтев за исплату затезне камате (тачка 3. став II изреке), тужиље су благовремено изјавиле посебну ревизију због погрешне примене материјалног права.

Посебна ревизија предвиђена је чланом 404. став 1. ЗПП. Према тој одредби, ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако Врховни касациони суд оцени да је потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, уједначити судску праксу или дати ново тумачење права.

По оцени Врховног касационог суда, у овом спору има места одлучивању о посебној ревизији тужиља ради уједначавања другостепене пресуде у побијаном делу са праксом Европског суда за људска права и Уставног суда по питању накнаде имовинске штете настале неизвршењем пресуда донетих против предузећа са већинским друштвеним или државним капиталом.

Из тог разлога, на основу члана 404. ЗПП, одлучено је као у првом ставу изреке.

Одлучујући о изјављеној ревизији, на основу члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да је ревизија тужиља основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиље су правноснажним решењем Основног суда у Чачку О 2294/10 од 01.07.2010. године оглашене за наследнице заоставштине покојног ВВ бившег из ... . Оставиочеву заоставштину, поред осталог, чини и новчано потраживање неисплаћених зарада које му је признато правноснажном и извршном пресудом Општинског суда у Чачку П1 102/03 од 08.07.2008. године. Правни претходник тужиља, као један од више извршних поверилаца, поднео је 05.03.2009. године предлог за извршење ради наплате новчаног потраживања досуђеног наведеном пресудом. Предложено извршење одређено је решењем о извршењу И 323/09 од 06.03.2009. године. Тужиље су након смрти извршног повериоца ВВ наставиле поступак извршења који није окончан и у којем тужиље нису наплатиле ни део свог новчаног потраживања. Решењем Основног суда у Чачку Р4 и 217/18 од 10.08.2018. године усвојен је приговор тужиља и утврђено да им је повређено право на суђење у разумном року у предмету тог суда И 532/16 (раније И 323/09) и наложено поступајућем судији да предузме све мере како би се извршни поступак окончао у најкраћем року.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, другостепени суд је преиначио првостепену пресуду у делу за законску затезну камату. По становишту тог суда, на износе накнаде имовинске штете (главни дуг по правноснажној и извршној пресуди) досуђене применом члана 31-33 Закона о заштити права на суђење у разумном року, тужиљама не припада право на затезну камату од дана доспелости главног дуга већ од дана подношења тужбе, у смислу члана 277. Закона о облигационим односима у вези са чланом 324. истог закона, јер је тужена тек подношењем тужбе позвана да испуни своје обавезе.

По налажењу Врховног касационог суда, основано се ревизијом тужиља указује да је другостепени суд погрешно применио материјално право.

Одредбом члана 31. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да странка може да поднесе тужбу против Републике Србије за накнаду имовинске штете изазване повредом права на суђење у разумном року, у року од једне године од дана када је стекла право на правично задовољење. Према ставу трећем те одредбе, одговорност Републике Србије за имовинску штету изазвану повредом права на суђење у разумном року је објективна.

Тужена се, саглсно пракси Европског суда за људска права и пракси Уставног суда сматра одговорном за неизвршење пресуда донетих против предузећа са већинским друштвеним, односно државним капиталом и дужна је да из сопствених средстава исплати износе досуђене правноснажним пресудама. С`тога је тужена и у овом случају дужна тужиљама исплатити износе досуђене правноснажном пресудом П1 102/03 од 08.07.2008. године, што значи и затезну камату на износ главног дуга од датума означених у тој пресуди до дана подношења тужбе у овом спору.

Следствено изложеном, на основу члана 416. став 1. ЗПП, одлучено је као у другом ставу изреке.

Тужиљама су досуђени трошкови поступка по ревизији за састав тог правног лека у износу од 27.000,00 динара, одређених применом Адвокатске тарифе и уз увећање због заступања две странке, и применом члана 165. став 2. у вези са члановима 153. став 1. и 154. став 1. ЗПП, одлучено као у трећем ставу изреке.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић