Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је изјавила благовремену ревизију због погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану одлуку, применом одредбе члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11...18/20), и утврдио да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374 став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према чињеничном стању на коме је заснована побијана одлука, парничне странке су биле у емотивној вези која је трајала око пет година, тако што су последњу годину дана везе заједно становали у стану власништво родитеља тужиље у ... Заједнички живот парничних странака прекинут је на иницијативу тужиље а у периоду од пет дана од прекида везе, тужени се најавио тужиљи да ће да дође да изнесе своје ствари из стана у којем су претходно заједно живели. По договору са тужиљом, тужени је дошао у стан са својим братом 17.01.2019. године, како би узео ствари које је тужиља претходно већ спаковала. По доласку у стан, дошло је до физичког обрачуна између туженог и друга тужиље који је био у стану, а у тај обрачун укључио се и брат туженог а потом и брат тужиље који је накнадно дошао и успео да раздвоји завађене стране. У намери да изнесе ствари из стана, тужени је узео кутију и подигао је, међутим том приликом му је кутија испала из руку па су се стаклене чаше које је тужиља спаковала, разбиле, а делићи стакла повредили тужиљу. Том приликом тужени са тужиљом није имао било какав физички контакт. Услед наведеног догађаја тужиља се много потресла и уплашила јер јој је тужени упутио низ увредљивих речи називајући је „курвом“ што је све оставило психичке последице због којих се тужиља обратила лекару – неуропсихијиатру и извесно време примала терапију – средства за умирење, како би стабилизовала своје психичко стање. Полицијска управа у Лазаревцу изрекла је хитну меру туженом, 18.01.2019. године, тако што му је привремено забрањено контактирање и прилажење тужиљи у периоду од 48 сати. Након тога, Основни суд у Лазаревцу је, решењем Нп 4/19 од 21.01.2019. године, продужио трајање хитне мере за још 30 дана. На захтев тужиље донета је и привремена мера П2 37/19 од 01.03.2019. године којом је туженом забрањено да се тужиљи приближава на удаљености од 150 метара и да приступа у простор око места њеног боравишта на удаљености мањој од 100 метара у трајању највише годину дана. Према извештају и налазу Градског центра за социјални рад, Одељење Лазаревац од 21.05.2019. године, након 17.01.2019. године, насиље се није поновило пошто тужени тужиљу није контактирао, чак ни преко пријатеља, нити је на било који начин узнемиравао. Тужиља је изјавила да је добро, да се након исељења туженог и одношења свих његових ствари никада више нису видели нити јавили једно другом. Међутим, тужиља се и даље не осећа безбедно јер је њена веза са туженим била „турбулентна“. Водитељ случаја, психолог ВВ изјаснио се да сматра да нема потребе да се изричу било какве мере, у конкретном случају, ради заштите од насиља у породици јер после догађаја од 17.01.2019. године није било никакве комуникације између странака нити било каквог вида насиља или узнемиравања тужиља од стране туженог, при чему је његово мишљење да до тога ни убудуће неће доћи. У Центру за социјални рад тужиља се изјаснила да не тражи изрицање мера заштите јер се осећа безбедно.

Примењујући материјално право на овако утврђено чињенично стање, првостепени суд је тужбени захтев тужиље усвојио и одредио мере заштите од насиља у породици, пошто је закључио да је, у конкретном случају, њихово изрицање сврсисходно без обзира на чињеницу која је међу странкама неспорна, да од инцидентног догађаја 17.01.2019. године није било контакта међу њима. По мишљењу првостепеног суда, мере заштите су потребе да би тужиља, која је остала при тужби и захтеву за изрицање заштитних мера, имала психички мир и спокојство и да би се одагнала било каква евентуална могућност угрожавања њеног здравља имајући у виду да су парничне странке млади људи пред којима је будућност, завршетак школовања, оснивање породице и томе слично и да ће изрицање овакве мере заштитити не само тужиљу већ и самог туженог кога ће, на неки начин, опоменути да коригује своје понашање.

Другостепени суд је, побијаном пресудом, преиначио првостепену пресуду одбијањем тужбеног захтева тужиље за одређивање мера заштите од насиља у породици на основу одредбе члана 197. став 1. Породичног закона, јер је закључио да је догађај од 17.01.2019. године изолован инцидент чији су актери били тужени и треће лице док радње које су предузете нису биле усмерене према тужиљи, ни непосредно ни посредно, нити су предузете да би повредиле тужиљу. У прилог том закључку је и чињеница да након овог догађаја и напуштања стана тужени никада више није имао контакт са тужиљом, ни непосредно ни посредно, те да, према мишљењу водитеља случаја, не постоји било какав ризик од насиља и да нема потребе да се изричу било какве заштитне мере, на основу сагледавања свеукупности односа тужиље и туженог као и досадашње понашање и опхођење туженог према тужиљи.

По оцени Врховног касационог суда, становиште другостепеног суда је правилно.

Насиље у породици дефинисано је одредбом члана 197. Породичног закона („Службени гласник РС“ бр. 18/05), тако што је ставом првим, одређено да се под насиљем у породици подразумева понашање којим један члан породице угрожава телесни интегритет, душевно здравље или спокојство другог члана породицде, док су у ставу другом истог члана закона, наведени карактеристични видови насиља. (именовани облици насиља), али уз одређење да се насиљем у породи сматра и свако друго дрско, безобзирно и злонамерно понашање које један члан породице испољава према другом члану породице (неименовани облици насиља).

У конкретном случају не ради се о континуираном насиљу него о изолованом инциденту у погледу кога је изречена хитна мера привремене забране контактирања и приласка тужиљи, као жртви насиља, остварила сврху тако што од спорног догађаја 17.01.2019. године није дошло до нових инцидентних ситуација између парничних странака које више нису у контаку. Сврха изрицања мера заштите од насиља у породици састоји су у ограничењу или привременој забрани одржавања личних односа насилника са жртвом насиља, како би се, њиховом применом, спречило поновно извршење насиља и обезбедила нужна заштита физичког и психичког интегритета, здравља и личне безбедности члана породице изложеном насиљу. Тужиља није изложена насиљу од стане туженог пошто се он према њој ни пре а ни после инцидента од 17.01.2019. године, није насилнички понашао. У тој ситуацији, одређивање мере заштите од насиља у породици на начин како је то тужиља тужбом предложила није потребно па је њен тужбени захтев неоснован.

Неосновани су наводи ревизије тужиље о томе да је оваквом одлуком суда туженом послата порука да је његово понашање друштвено прихватљиво. Супротно томе, тужбени захтев тужиље је неоснован јер мере заштите од насиља у породици у овом случају нису потребне, пошто понашање туженог према тужиљи није такво да је угрожен њен телесни интегритет, душевно здравље или спокојство, а не због тога што је понашање туженог оцењено као друштвено прихватљиво.

Наводима ревизије тужиље о томе да се она осећа угрожено и уплашено, не доводи се у сумњу правилност побијане пресуде. Пошто понашање туженог према тужиљи није имало елементе насилничког, безобзирног нити злонамерног, како у периоду пре тако и у периоду након спорног догађаја од 17.01.2019. године, следи да је осећај угрожености и уплашености субјективни доживљај тужиље за који не постоји узрок у објективном понашању туженог. Због тога се наводима ревизије тужиље неосновано побија правилност материјалног права.

Правилна је и одлука о трошковима парничног поступка јер је донета на основу одредбе члана 153. став 1. и 154. Закона о парничном поступку.

Из изложених разлога, Врховни касациони суд је одлуку као у изреци донео применом одредбе члана 414. став 1. Закона о парничном поступку.

Председник већа - судија

Гордана Комненић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић